Predrasude o razvedenim roditeljima

Rečenica koja se poslednjih godina sve češće vezuje za pojam bračne zajednice je i – Bolje dobar razvod nego loš brak – tužno ali istinito. Ukoliko bude sreće pa se sve završi koliko toliko kako treba, ostaje veliki izazov susretanja sa činjenicom zvanom – samohrani roditelj.

Iako je razvod braka sam po sebi veliki udarac za oba partnera, uvek je veći kada su u pitanju deca. Koliko god da su razvodi u poslednje vreme, nažalost, postali normalna pojava u odnosu na period pre 20 – 30 godina, trauma kada su u pitanju deca i dalje postoji. I nemojte se zavaravati da će nove patike, skuplja garderoba ili dobar terapeut rešiti problem.

Čak i deca koja o svojoj patnji ne govore javno, u sebi osećaju promenu. Koliko god da svi govore o tome kako se ništa bitno neće promeniti sem što mama i tata žive odvojeno”, sve se menja.

O deci nakon razvoda uglavnom brine onaj roditelj koji dogovorom, ili po rešenju službenog organa, dobije starateljstvo. Gajiti decu nije lako ni uz pomoć bračnog druga, a naročito kada te pomoći nema. Veliki problem današnjice je osuđivanje razvedenih roditelja, koji bivaju osuđeni, bez prethodno realno sagledane situacije.

Retko ljudi razmišljaju o tome sa kojim se izazovima sreću samohrani roditelji. Osim uglavnom loše finansijske situacije, samohrani roditelji, naročito majke, susreću se veoma često sa socijalnim i psihološkim problemima.

Razvedene žene su u društvu neretko definisane kao neuspešne, neispunjene, usamljene. Često ih, bez ikakvog povoda, druge udate žene doživljavaju i kao pretnju. Veliki problem se javlja i u komunikaciji sa poslodavcem, jer roditelju koji živi sam nije lako da uskladi  porodične i poslovne obaveze.

Foto: Pixabay.com

Međutim, samohrani roditelji su sve samo ne neuspešni. Od momenta kada jedan roditelj dobije epitet samohranog, on je fokusiran na zdravlje i dobrobit svog deteta. Nije lako pomiriti se sa činjenicom da smo iza sebe ostavili jedno veliko poglavlje svog života, ali kada imate o kome da brinete, tada više ne stavljate sebe na prvo mesto.

Kada posle napornog dana vidite najlepši osmeh na svetu shvatite da možete više nego što ponekad mogu i dva roditelja. Pogledate maleni osmeh koji vas pokreće iz dana u dan, i znate da možete sve. Jer poraz nije opcija.

Vreme je pokazalo da je osobina većine ljudi, koje god nacije oni bili, da kritikuju ono što im je nepoznato. Ali, koliko je zaista neophodno da osuđujemo i kritikujemo nečiju sudbinu, koja je sama po sebi dovoljno teška. Da li uopšte imamo pravo na to?

Da li smo merodavni, pa čak i ako smo živeli sa to dvoje ljudi koji su svesno priznali da postoji dovoljno veliki razlog koji će ih rastaviti. Ili im je dovoljna ta bol sama po sebi? Možda je nakada lakše pomoći nego suditi o onome što nas nikada nije zadesilo.

Žaklina Miljković

Strukovni inženjer mašinstva, živim u Trsteniku i mama sam jednog predivnog dečaka. Volim novinarstvo modu i putovanja. 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *