„Neće ’pava!”

Kako se izboriti sa dečijim odlaskom na spavanje?

Autor: Slavica Mijović

Kod nekih se to javlja ranije, čim ih donesu iz porodilišta, kod drugih kasnije, ali, ne postoji dete koje, otprilike oko druge godine, nije ušlo u fazu „Neće ’pava!”. To je, i bukvalno, noćna mora svakog roditelja. Em’ podmladak odbija da priušti roditeljima zasluženi noćni odmor, em’ ih dobronamerna rodbina i prijatelji bombarduju gomilom protivurečnih saveta. Od onog – Ma pusti nek se isplače, plakaće pa će zaspati! – do neuobičajenog – A jeste li pokušali da je vozite u autu? Moji su uvek zaspali kad obiđem dva kruga oko bloka? –

Kao što rekoh, svi ti saveti su, najčešće, dobronamerni i možda su „radili” na njihovoj deci, ali, ne znači da će moći da se primene i kod vaše.

No, da počnemo od početka – zašto neka deca odbijaju da spavaju? Ako izuzmemo moguće fizičke uzroke (mokra pelena, grčevi, upala uha), može biti da je u pitanju najbanalnija stvar – neodgovarajuća postelja. Ja sam letnje dete. Kad sam se rodila, presrećna rodbina nabavila je za mene korpicu-kolevku, prekrasnu, sa mašnama i čipkama i zavesicama… Prosto jedno romantično čudo od kolevke! Koje je imalo samo jednu manu – čim bi me spustili u nju, počinjala sam da urlam iz sveg glasa. I ko zna koliko bi to mučenje trajalo da moja praktična majka nije sabrala dva i dva i zaključila da je u kolevci – prevruće! Kolevka je momentalno, bez mnogo ceremonije, zamenjena najobičnijim krevecom i, gle čuda, više nije bilo problema!

Ne kažem da ste i vi napravili grešku moje rodbine, ali, ipak, za svaki slučaj, proverite da li je detetov prostor za spavanje odgovarajući? Da li ima dovoljno vazduha? Da li je prostorija (a samim tim i krevetac) odgovarajuće temperature?

Sve je OK ali beba se i dalje buni? Pa, idemo dalje…

Znam da su vam rekli da beba treba da spava u potpunoj tišini ali, činjenica je, neke bebe to nikako ne vole! Za njih su šumovi i ljudski glasovi oko njih umirujući i daju im sigurnost da nisu sami. To su one bebe koje spokojno zaspu u dnevnoj sobi, pored televizora, ali, čim ih prenesete u mir i tišinu spavaće sobe, one počinju da plaču iz sveg glasa! Ako ste „srećni dobitnik” jednog takvog, druželjubivog, stvora, rešenje je – muzika. Najbolje ona koju je majka slušala u trudnoći. Dokazano je da bebe pamte zvuke koje su čule još dok su bile u stomaku, pogotovo muziku. Mada, može i svaka druga. Možda ćete, kao u jednoj epizodi serije „Bouns” morati neko vreme da eksperimentišete sa raznim vrstama muzike dok ne pogodite muzički ukus svog mladunca, ali, na kraju ćete uspeti. E, sad, ako vi lično ne možete da spavate drugačije nego u potpunoj tišini – imamo problem. Samo što ćete, bojim se, ovog puta VI morati da se navikavate. Bebe znaju da budu zaista tvrdoglave.

Postoje i bebe koje imaju toliki strah od odvajanja da pristaju da spavaju samo ako osećaju nekoga pored sebe. To je, na prvi pogled, lako rešivo – pustićete bebu u svoj krevet? Ali, mnoge majke se boje da će se okrenuti u snu i nehotice nauditi bebi. Bolje rešenje je da nabavite jedan od onih krevetića koji se pričvršćuju uz roditeljski krevet, tako da možete da pružite ruku, da beba oseti, a i čuje, da ste tu, a da opet bude u svom prostoru. Ako imate takvu bebu, možda je dobro da porazmislite i o marami za nošenje beba uz telo. Ako je beba po ceo dan uz vas – osećaće se mnogo sigurnije i zaštićenije, pa će sve manje praviti problem što se rastavljate kad je vreme za spavanje.

Ima i beba koje, iz samo njima znanih razloga, nikako ne vole potpuni mrak. Za to je rešenje jednostavno – izbor takozvanih „dečijih” svetala je velik i raznovrstan – od onih koja se „ubadaju” direkt u utičnicu, do onih koja rade na baterije. Na kraju krajeva, i vama će biti lakše da se krećete po diskretno osvetljenoj sobi nego li da tapkate u mraku.

Koji god način da „radi” za vas i vašu bebu, nikako, ali, nikako ne slušajte „Pusti je da plače!” Beba ne plače „iz besa” nego zato što joj nešto smeta, ili je nešto boli ili se nečeg plaši. Ona ne ume drugačije da komunicira. Vaše je da otkrijete uzrok i da ga uklonite.

I taman kad se naviknete na to da, konačno, opet spavate noću, stiže faza „trčećih beba” ili uzrast između godinu i po i dve. U tom uzrastu, nažalost najveći deo dece će, pre ili kasnije, proći kroz „Neće ’pava!” fazu.

Razloga ima više. Dovoljno su sazreli da primećuju i detalje u okolini i dovoljno željni znanja i novih iskustava da im se spavanje čini kao potpuno gubljenje vremena. Sem toga, to je uzrast u kome počinju da ispituju svoje mogućnosti i granice, a i da vam, vrlo uspešno, treniraju živce. I to je uzrast u kom je najvažnije da ispoljite dve osobine: Hladnokrvnost i doslednost!

Znači, nema vike, nema rasprave – ostanite smireni (znam, znam, lakše je reći nego učiniti) i budite dosledni. Koliko god paradoksalno zvučalo i koliko god se vaš potomak verbalno bunio i protivio, plakao i histerisao, deci tog uzrasta, u stvari, veoma je potrebno postavljanje granica. Ono im daje sigurnost.

Pa kako onda rešiti „Neće ’pava!” problem u tom uzrastu? Prosto – rutinom. Osmislite svoj „ritual” odlaska na spavanje. Da li će to biti večera – pranje zuba – kupanje – čitanje priče – spavanje ili neki drugi, bitno je da svako veče, u isto vreme, održavate taj ritual. Bez izuzetaka. Bar nekoliko meseci.

Ako je potrebno, u početku ostanite pored deteta dok ne „učvrsti” san, ali, samo u početku. Vremenom, polako, idite ka tome da posle priče/pesmica za laku noć dete ostane u krevetu samo i da zaspi. Naravno, neće baš uvek zaspati, biće dana kada će ustajati po nekoliko puta pod raznim izgovorima „Piški mi se!” „Žedna sam!” „Hoću drugu igračku!” „Nisi me poljubila!” „Treba mi…”

Kakve god izgovore da pronalazi, smireno i ubeđeno mu objasnite da vam je jasno šta pokušava i ne, to neće moći da prođe. Sada je vreme za spavanje i zato – Laku noć!

Da, to je igra živaca, ali, vi ste, iako premoreni od posla i svakodnevice, ipak stariji i iskusniji. Zato, ne popuštajte. Doslednost i smirenost vrlo brzo će dati rezultate.

Ako, nažalost, izgubite živce i počnete da popuštate pred malim ucenjivačem, ili, još gore, počnete da vičete i pretite – izgubili ste. Zato, samo smireno i uporno. Ne, nema vađenja – vreme je za spavanje!

I, na kraju, opomenuću vas na još jednu „sitnicu”. Ne ponašaju se sva deca isto kada su umorna. Neka počnu da klimaju glavicom i zevaju i to je vrlo jasan znak da im je tada potreban odmor. Međutim, ima i one druge, koja, bukvalno, „podivljaju” kada im se spava. Počnu da juracaju po celoj kući, da skaču, bacaju igračke, generalno, čini vam se da nikada neće prestati. A onda, odjednom, zaspu u pola pokreta. Kao da je neko isključio prekidač. Naučite da prepoznate kojoj grupi pripada vaše dete – jer, pospano dete, bez obzira kako se ponaša, kenjkavo je dete, a napad plakanja i histerisanja poslednja je stvar koja vam je potrebna pred spavanje.

I još jedan savet za kraj – za dobar san bitna je i odgovarajuća ishrana. Nemojte deci davati ništa „teško” za večeru, a pogotovo nemojte, ni u kom slučaju, dozvoljavati unos slatkiša i šećera bar tri sata pre spavanja. Jer šećer podstiče hiperaktivnost kod dece. A vi želite da dete zaspi, a ne da vam „skače po glavi” do beskraja.

Znači, ako je prostorija odgovarajuća, ako je ishrana odgovarajuća, ako su uslovi za spavanje onakvi kakvi detetu odgovaraju i ako ste vi smireni i dosledni – problem spavanja vrlo brzo će postati prošlost.

E, sad, onaj drugi, buđenja u ranu zoru, nažalost, potrajaće još neko vreme. Otprilike do polaska u školu, a tada će ga, magično zameniti problem „Još samo 5 minuta” Ali, to je neka druga priča za neki drugi put.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *