Ima li istine u čuvenoj „mala deca – mala briga, velika deca – velika briga”?

Svi ljudi koji imaju decu, znaju šta sve ide uz gajenje i vaspitanje deteta. Problemi su razni, ima ih nekada manje nekada više, uglavnom su rešivi. Roditeljska ljubav je ona ogromna sila koja nam daje snagu da pomognemo svom detetu i naučimo ga životu: da jede, hoda, trči, odraste, da uči, da nauči da podnese neuspeh, tugu i bol, jednako kao i uspeh i sitne male pobede.

Ljubav deteta nas čini lakim kao pero, daje nam krila i mogućnost letenja preko celog sveta. Najveća sreća i radost roditelja je kada im deca postanu dobri ljudi, samostalni, vredni, radni i odgovorni, brižni i prema svojoj porodici, ali i prema majci i ocu.

Briga je najpoznatija reč i osećanje roditelja, posebno samohranog. Majke prednjače u brizi za potomstvo.

Zbog čega brinemo?

Za vreme trudnoće, od samog njenog početka, brinemo hoće li sve biti u redu s bebom, hranimo se zdravo, idemo na kontrole, izbegavamo gužvu i bolesne ljude. Pa ipak, i pored svega što činimo prema savetima i preporukama, strepimo i brinemo „Hoće li sve biti u redu s detetom?”. Tokom porođaja nam je dete prva briga, spremne smo da žrtvujemo svoj život i zdravlje radi deteta. Kad se konačno rodi, odmah panično prebrojavamo prstiće, zavirujemo lice, telo, ručice i nožice, sve, da li je sve na broju, da li je zdravo i normalno. Strepimo hoćemo li imati mleka, hoće li ga biti dovoljno da beba sisa.

Kako dete raste, brinemo o tome da li dovoljno brzo raste, kako se razvija, da li podiže glavu, sedi, stoji, puzi, hoda, da li govori i kako, da li jede dovoljno raznovrsno, da li je bolesno, kako podnosi vakcine. Mnogo neprospavanih noći, mnogo različitih poslova: kupanja deteta, spremanje hrane, pranje odeće i pelena, igre i šetnje napolju – da lepše zaspi…Uglavno se brige svode na fizički aspekt rasta i razvoja deteta, i to nam najčešće brzo pređe u rutinu, naviknemo se. Ako je dete relativno zdravo i nema krupnih problema, sve se te brige brzo zaborave. Ostaju nam u sećanju samo lepe stvari: prva reč, prvi korak, prvi zubić, prvo sve…

A onda dete stasa za školu. „Gde ga upisati, koju učiteljicu izabrati?” Pa onda „Hoće li se snaći? Hoće li ga drugovi prihvatiti? Da li će zavoleti učenje? Kakve će mu ocene biti? Šta će trenirati? Hoće li ići u muzičku školu? A strani jezici? Kompjuter?” Tako prolazi vreme, brige se umnožavaju, naročito ako su odgovori na ova pitanja negativni.

Deca rastu, s njima i brige. Počinju prva zaljubljivanja, muke i patnje, pa ludilo radosti prvog poljupca, pa bubuljice, pa masna kosa, šminkanje devojčica i znojenje dečaka. Mali i veliki problemi, strepnje i brige, njihove, a kao da su naše – jer svaki teret majka želi da skine s leđa svog deteta.

Valja misliti o srednjoj školi, položiti prijemni „hoće li imati dovoljno bodova?” Neki će morati da se sele u drugi, veći grad, da se osamostale, odrastu preko noći. Majka će, razume se, i o tome brinuti „da li mu/joj je hladno? Je li gladan/na? Da li radi domaći?”

Drugi će se osamostaliti kad krenu na studije, treći čak ni tada neće – jer ne moraju, studiraju u istom gradu. Brinu majke i o novcu „Stiže li mu stipendija do kraja meseca? Ima li dovoljno novca za hranu? Kada će doći kući? Ima li devojku/momka? Kakva li im je gazdarica, da li ih čuva ili je neki matori baksuz koji im gasi bojler i ne dozvoljava da puštaju muziku?”

Kada se i taj nivo životne igrice pređe, uz odraslo „dete” i roditelji razmišljaju o pronalasku dobrog radnog mesta – da može da napreduje, da je pristojna plata, da nije daleko od kuće. Kada se sin/ćerka zaposle, iskrsnu nove brige: „ Da li je firma perspektivna? Da ne propadne? Hoće li moći da digne kredit za stan? Kada će da zatrudni (ćerka/snaja)? Može li da zatrudni? Šta čekaju, vreme prolazi?” Da, nove brige…sve ih je više.

Kada se „dete” napokon skući i osnuje svoju porodicu, roditelji su srećni i zadovoljni – obavili su svoj životni zadatak, misiju. Ponosni na svoje čedo. Trebalo bi da budu zadovoljni, srećni, da uživaju u uspesima i sreći svoje dece. Pa ipak, neki roditelji nastave da brinu. Džaba se „deca” podsmevaju tim brigama i ubeđuju roditelje (a posebno majke) da nema razloga ni potrebe za brigom, proveravanjem, stalnim javljanjem telefonom – neki to i dalje rade, pa budu i naporni u tome. Za neke roditelje, to je sve više i više novih briga. Naročito za  one koji nemaju posao, partnera, prijatelje, pa sve to traže u svojoj deci, ne shvatajući da čak i ljubav može biti teret.

I otud ona narodna „Mala deca – mala briga, velika deca – velika briga”. Ima istine, nažalost.

Briga je, kako  kažu stručnjaci, beskorisni strah od budućnosti. Jer, brinuli mi ili ne – biće šta biti mora. Valja biti pozitivan, verovati u sutra, nadati se najboljem. U krajnjem slučaju, posle svake kiše opet zasija sunce, još blistavije nego ranije. Vera je veoma važna: vera u sebe, svoje mogućnosti, svoj život, svoju decu, vera u Boga. Deca su naša krv i meso, naše vaspitanje, naša ljubav, naše ogledalo. Kao roditelji, naučili smo ih životu i svemu što smo znali i umeli.

Pa zbog čega onda brinuti? Odrasli su, pametni, sposobni, samostalni – sve ono što smo oduvek i želeli za njih. Bez razloga smo brinuli. Umesto brige koja je beskorisna, budite im oslonac iza leđa (ako nekad posrnu, da ne padnu), budite im vetar u leđa kad kreću u nove pobede svih vrsta, i najvažnije, volite svoju decu! Jer, ljubav će spasiti svet.

Jasmina Lukić

Uz kliničko iskustvo (vaskularni hirurg) i višedecenijski rad u farmaceutskoj industriji i kliničkim ispitivanjima, volim prirodu, sport, muziku i lepu pisanu reč. Prave vrednosti su uvek u modi!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *