Milutin Milanković – matematičar, astronom, klimatolog

„Ceo moj život prošao je kraj velike reke. U mladosti, jutrom sam gledao Dunav kako otkida komade očeve zemlje. Studentske dane u Beču proveo sam kraj njega. Sa Kapetan Mišinog zdanja Beogradskog Univerziteta često sam gledao na Dunav i u proleće i u jesen. U izgnanstvu, u Pešti, njime sam se tešio. Evo pod starost opet kraj Dunava.”

Autor: Radmila Marčić

Milutin Milanković je bio srpski matematičar, astronom, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehnoloških nauka, osnivač Katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu.

Poznat je po teoriji ledenih doba, koja povezuju varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene. Smatraju ga osnivačem matematičke klime i klimatskog modeliranja. NASA ga je proglasila za jednog od 15 najvećih naučnika zaslužnih za razvoj nauke o zemlji.

Milutin se rodio 1878. godine u selu Dalj, naselju na obali Dunava, koje je tada pripadalo Austrougarskoj monarhiji, a danas je deo Hrvatske. Njegov otac Milan je bio trgovac, zemljoposednik i političar koji je umro kada je Milutin imao osam godina. Milutin i njegova sestra bliznakinja Milena bili su najstariji od sedmoro dece u porodici. Tri brata u porodici Milanković, umiru od tuberkuloze još kao deca. Krhkog zdravlja, Milutin je školovan privatno od strane svog oca Milana, privatnih nastavnika, rođaka i prijatelja porodice. 1896. godine završio je srednju školu u Osijeku. Iste godine, odlazi u Beč i upisuje građevinski fakultet na Tehnološkom fakultetu. 1902. godine završio je fakultet sa najvišim ocenama. Posle odsluženja vojnog roka, Milutin je pozajmio novac od ujaka Vase, da bi sebi platio dodatno školovanje iz oblasti građevine na Tehničkom univerzitetu.

Glavno pitanje, kojim se bavio u doktorskoj tezi iz domena je primene statičkih metoda na konstrukciji modularnih armiranobetonskih mostova. 12. decembra 1904. godine Milanković, je odbranio doktorsku tezu u svojoj 25-godini na Visokoj školi u Beču pod nazivom Teorija pritiska na krive.

Početkom 1905. godine po preporuci se zapošljava u konstruktivnom birou građevinske kompanije barona Adolfa Pitela, gde radi na projektovanju raznih konstrukcija. Po prvi put u građevinarstvu armirani beton se koristi za gradnju mostova, brana, vijadukta, akvadukta i drugih konstrukcija širom Austrougarske. Projektovao je i akvadukt u Semeringu i Pitenu, mostove u Kranju, Banhili iIšli, beogradsku kanalizaciju, Krupovu fabriku metala u Berdorfu, kao i izgradnju akvadukta od armiranog betona za hidroelektranu u Sibuiu u Translivaniji.

1. oktobra 1909. godine odlazi za Beograd, gde predaje kao vanredni profesor primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu. Dolaskom u Kraljevinu Srbiju, 1910. godine postaje njen državljanin i nastavlja da se bavi građevinskim radom. Tokom 1912. godine izgradio je nadvožnjake preko železničke pruge u Timočkoj dolini na relaciji Niš-Knjaževac.

1914. godine se ženi Hristinom Topuzović iz Šapca i odlaze na medeni mesec u njegovo rodno mesto Dalj. Međutim, počinje I svetski rat. Milutin biva uhapšen i prebačen u logor Nežider, u istočnoj Austriji, gde provodi šest meseci. Uz pomoć supruge Hristine i profesora Emanuela Čubera, Milutina oslobađaju iz zatvora, prebacuju uBudimpeštu i on dobija dozvolu da se bavi naučnim radom.

1915. godne, Milutin i Hristina dobijaju sina Vasilija.

1920. godine Milanković je izabran za dopisnog člana Srspske akademije nauka i umetnosti, a redovan član je postao 1924. Od 1925. godine bio je i dopisni član Nemačke akademije Naturalista „Leopoldine“ u Haleu i član mnogih naučnih društava u zemlji i inostranstvu.

Za vreme okupacije Srbije, od 1941. do 1944. godine, Milanković se povukao iz javnog života. Pred sam rat završio je svoje životno delo, zbirku naučnih radovaKanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba. 1941. godine Srpska Kraljevska akademija je izdala Kanon.U delu Istorija svog života i rada ne piše o svojim naučnim dostignućima, već opisuje svoj lični život i ljubav njegovog oca koji je umro mlad. Biografija Uspomene, doživljaji i saznanja objavljena je 1952. godine. Njegov sin, Vasilije takođe je napisao knjiguMoj otac, Milutin Milanković.

Umro je 1958. godine od moždanog udara u Beogradu i sahranjen je na Novom groblju. 1966. godine, po želji njegove sestre Milene, posmrtni ostaci velikog naučnika preneti su u Dalj.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *