Milena Pavlović-Barili

Autor: Jasmina Lukić

Koliko poznajemo umetnike svoje zemlje? A tek umetnice? – Rekla bih: nedovoljno. Često se desi, nažalost, da naše srpske umetnike više cene i bolje poznaju u inostranstvu nego u domovini. Slično je i sa slikarkom Milenom Pavlović-Barili. Srpska javnost je za nju saznala tek pre nekih 70 godina, kada je Miodrag Protić, slikar, likovni kritičar, teoretičar i istoričar umetnosti, otkrio njena dela. Bila je jedna od najinteresantnijih ličnosti u evropskim umetničkim krugovima u periodu između dva rata. U srpskom slikarstvu, Milena Pavlović Barili je, uz Radojicu Živanovića Noea, jedini afirmisani slikar nadrealista.

Milenina majka Danica Pavlović je na konzervatorijumu u Minhenu studirala muziku, klavir i pevanje. Tu je 1905. upoznala Mileninog oca, Bruna Barilija, poznatog italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara i putopisca, rodom iz Parme. I Danica i Bruno su bili potomci uglednih umetničkih porodica. Brunov otac, Čekrope Barili, je bio slikar, a u njihovoj porodici je bilo, pored slikara, i pesnika, muzičara i glumaca.

Milenin deda po majci je bio Stojan Pavlović, predsednik požarevačke opštine, trgovac duvanom i rentijer, a baka Bosiljka bila je predsednica Kola srpskih sestara u Požarevcu. Dedin brat s majčine strane, Živko Pavlović, bio je talentovan slikar – Moler iz Požarevca kako su ga zvali, i krajem 19. veka je oslikao unutrašnjost crkve Svetog Arhangela Mihaila u Ramu pored Velikog Gradišta.

Milenini roditelji, Danica i Bruno, svoju veliku ljubav krunisali su brakom. Venčali su se 8. januara 1909. u Požarevcu i posle par dana otputovali u Parmu kod Barilijevih. Nekoliko meseci kasnije, Danica Pavlović-Barili se vraća u Požarevac gde je 5. novembra 1909. rodila malu Milenu.

Od rođenja su počeli Milenini zdravstveni problemi, pa ubrzo sa majkom i bakom odlazi u Rim, gde joj je ustanovljena bolest srca. Posle 8 meseci se vraćaju u Požarevac.

Milena je provela detinjstvo boraveći delom u Srbiji, delom u Italiji. Milenina majka Danica, i pored velikog obrazovanja na najboljim konzervatorijima, nikada se više nije bavila muzikom. Od Mileninog rođenja je bila potpuno posvećena njenom odgajanju, lečenju, vaspitavanju, školovanju i usavršavanju i to joj je bio prioritet. Nikakve žrtve joj nisu bile problem. Milena je kasnije izgradila veoma zaštitinički stav prema majci. Uradila je veliki broj portreta svoje majke, na kojima je istakla njenu lepotu, otmenost i suzdržanost. Bile su jedna drugoj ne samo majka i ćerka, već i prijateljice, zaštitnice i utešiteljke.

Prema sećanju savremenika Milena je bila mila i privlačna, volela je da se oblači ekstravagantno i privlači pažnju, ali je bio dovoljan samo jedan pogled njene majke da se nejno ponašanje promeni.

Od najranijeg detinjstva Milena je govorila srpski i italijanski. Vrlo rano je pokazala interesovanje za crtanje. Sa 5 godina je napravila svoju prvu slikarsku kompoziciju – egzotične cvetove, a kasnije i drugu – s jarićima obučenim u haljinice. S obzirom da je zbog bolesti živela sa mnogo zabrana i ograničenja, crtanje je bilo kompenzacija za druženje s vršnjacima.

Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Milenin otac, Bruno Barili, radio je kao ratni izveštač iz Srbije a kasnije je napisao knjigu memoara Srpski ratovi.

Po završetku Balkanskih ratova, porodica odlazi u Italiju. Pred Prvi svetski rat se Milena s majkom vraća u Požarevac, a 1.jula 1915. ponovo odlaze u Italiju. 1916. Milena završava prvi razred osnovne škole u Bergamu, pa prelazi u Rim gde nastavlja školovanje na Italijansko-engleskom institutu. Kasnije s majkom odlazi u Francusku, u Nicu, gde uči francuski jezik.

Kada se rat završio, Milena se s majkom vratila u Požarevac, gde je za godinu dana završila treći i četvrti razred osnovne škole i upisala gimnaziju. S obzirom da je Milena od ranog detinjstva puno crtala, mnogi italijanski i srpski umetnici koje su njihovi roditelji poznavali, ocenili su njene rane radove kao sjajne.

U vreme drugog razreda niže gimnazije, Milena s majkom odlazi u Linc i upisuje Majerovu školu u kojoj je prvi put ozbiljno uočen njen slikarski talenat. Kasnije, u Gracu, Milena uči nemački jezik u ženskom manastiru. U Požarevac su se vratile 1922. gde Milena završava privatno drugi razred gimnazije. Razdvojen život njenih roditelja je okončan razvodom 1923., ali su Danica i Bruno imali prijateljsku komunikaciju do kraja života.

Uz treći razred niže gimnazije, Milena, kao veoma talentovano dete, sa 12 godina upisuje i Umetničku školu u Beogradu. Tu su joj predavali poznati umetnici i likovni pedagozi tog doba: Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Dragoslav Stojanović. Za to vreme je majka Danica radila na Dvoru kralja Aleksandra Karađorđevića, kao činovnik u Kancelariji kraljevskih ordena, a kasnije kao nadzornica, gde je kraljicu Mariju podučavala srpskom jeziku.

1925. je Milena položila malu maturu u Drugoj ženskoj gimnaziji, a 1926., sa 15 godina života, diplomirala je na Umetničkoj školi u Beogradu i stekla zvanje nastavnika, što je bilo veoma retko. Izlagala je na prolećnoj izložbi Umetničke škole zajedno sa Đorđem Andrejevićem Kunom i Lazarom Ličenoskim, koji su joj bili školski drugovi. U „Politici“ je u izveštaju sa te izložbe istaknuto da uz ostale, gospođica Milena Pavlović-Barili ima nekoliko izvrsnih pastela.

Krajem 1926. Milena s majkom odlazi u Minhen gde upisuje slikarsku akademijuAkademie der bildenden Künste, u klasu profesora Huga fon Habermana. Profesor Franc fon Štuk je primio Milenu kao izuzetan talenat prekršivši 3 svoja pravila: bila je devojka, premlada i prekobrojna. Stari profesor joj je postao prijatelj i dopisivao se s Milenom do svoje smrti. Međutim, akademske studije u Nemačkoj su imale konvencionalnu formu („gluvi i reakcionarni ambijent“ kako je govorila) koja je sputavala Milenu da oseti i izrazi svoju umetnost u slikanju. Zbog toga napušta Minhen sredinom 1928. i vraća se u Požarevac.

Milena Pavlović-Barili nije imala stalno zaposlenje, finansijsku pomoć mecene ili države. Porodica je veliki deo novca izdvajala za njeno lečenje, pa, iako su bili dobrostojeći, posle smrti dede Stojana Pavlovića, veoma su osiromašili. Pokušava da se zaposli kao profesor crtanja u Požarevcu, Štipu, Velesu i Tetovu, ali svuda je bila odbijena zbog nedostatka sredstava.

1930. Milena ostvaruje svoju veliku čežnju (što pokazuju njeni radovi Prvi osmeh, Serenada, Toreador) i sa majkom odlazi na putovanje u Španiju i obilazi gradove: Granadu, Barselonu, Sevilju, Valensiju i Kordobu. Dalje sama putuje za Pariz, pa u London, u kojem ostaje do 1932. godine, pa ponovo u Pariz. Nekoliko meseci je provela u Oslu, a 1939. se seli u Njujork.

Prva godina u Americi je Mileni bila teška. Loše se osećala, imala je problema sa srcem, najverovatnije i srčani udar. S majkom se redovno dopisivala i savetovala. U martu 1940. ima samostalnu izložbu u njujorškoj galeriji „Julien Levy Gallery” (koja se u to doba smatrala značajnom referencom priznatih umetnika, posebno nadrealista), a brojni prikazi u dnevnim novinama i umetničkim publikacijama hvale njene radove. Shvativši da će ostati duže u Americi, počinje da radi portrete ljudi iz visokog društva. Na taj način, osim prihoda, Milena obezbeđuje i neophodna poznanstva i veze.

Ubrzo počinje da radi za elitni modni časopis „Vog”. Njene ilustracije bivaju zapažene i ona dobija ugovor za stalni angažman. Taj uspeh joj omogućava saradnji i sa drugim žurnalima i časopisima (Harper’s Bazaar, Town & Country …), gde radi naslovne strane, dizajn odeće i obuće, reklame za tekstilnu industriju, dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme Mary Dunhill, kozmetičke preparte kuće „Revlon“, ilustracije ženske odeće i obuće za razne druge modne kreatore.

Zbog ovih angažovanja, sledeća samostalna izložba Milene Pavlović-Barili je otvorena tek početkom 1943. u Njujorku, a u maju iste godine i u Vašingtonu. U Vašingtonu, na otvaranju izložbe, upoznaje oficira avijacije Roberta Tomasa Astora Goselina, 12 godina mlađeg od nje. 12.decembra 1943. se venčavaju, i odlaze da žive na njegovom imanju.

1944. na bračnom putovanju Milena doživljava nesreću – pala je s konja i povredila kičmu. Posle nekoliko meseci provedenih u gipsanom koritu, sele se u Monte Kasino, radi bržeg oporavka. Milena tu upoznaje slavnog kompozitora Đankarla Menotija. Njegova dela su bila najpopularnija u Njujorku. On nudi Mileni da izradi kostime za balet „Sebastijan”, za koji je komponovao muziku. Balet je postigao veliki uspeh, pa tako i Milena. U časopisu La art komentar je bio: Izuzetno efektni Milenini kostimi u duhu italijanskog baroka koji podsećaju na nadrealistički stil ove umetnice izvanredni su kada sugerišu sjaj Venecije, gospodarice mora u vremenu opadanja njene moći… Ovaj uspeh je omogućio ugovor o saradnji na izradi kostima za balet San letnje noći.

Početkom 1945. Milena i Robert se sele u Njujork. Milenin uspeh im omogućava stabilne prihode. U Evropi se rat završio i ona planira put u Italiju i Srbiju. Međutim, 6.marta 1945. Milena je iznenada umrla od srčanog udara. Višemesečni boravak u gipsanom koritu je dodatno oslabio njeno srce. Ni njen muž, ni prijatelji, nisu znali da je Milenino srce u tako lošem stanju.

Kremirana je i njena urna je privremeno položena na groblje u blizini Njujorka. 1947. njen suprug Robert je Mileninu urnu odneo njenom ocu Brunu Bariliju. 5. avgusta 1949, otac je Mileninu urnu položio u grobnicu na rimskom nekatoličkom groblju (Cimitero cacattolico deglinstranieri (Testaccio)), u koju su, po sopstvenoj želji, kasnije sahranjeni i otac Bruno (1952.) i majka Danica (1965.).

Bolest srca je imala veliki uticaj na njen život i rad. Svesna da neće doživeti duboku starost, Milena je gledala da što aktivnije proživi svaki trenutak života. Veruje se da je zbog toga tako mnogo radila i ostavila nam veliki broj svojih dela. Kreirala je oko 20 haljina. Jedna od njih, kao i naslovne strane „Vog”-a, čuvaju se u Požarevcu, u Galeriji u njenoj rodnoj kući.

Kosmopolitski način života je značajno uticao na formiranje Milenine ličnosti, a i na njen umetnički rad. U svim zemljama u kojima je boravila, posećivala je muzeje, galerije i izložbe, a na mnogima je i sama izlagala. Sa uspehom je izlagala svoja dela na mnogo samostalnih i grupnih izložbi po Evropi i Americi. Milena je redovno izlagala svoja dela na izložbama u paviljonu „Cvijeta Zuzorić” i umetničke grupe „Lada”. Međutim, zbog dugog boravka i smrti u inostranstvu, u rodnoj Srbiji je bila skoro zaboravljena. Valjalo bi da to promenimo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *