Život je more..

Autor: Danica Žunjanin

Foto: Wallpaperup.com

58 koraka. Svega toliko me delilo od obale. Ne 6, ni 206 kao kod Balaševića, nego tačno 58. Tačno toliko koraka prelazila sam svako jutro u 6, tokom deset letnjih dana provedenih na godišnjem. Shvatila sam godinama, sasvim odgovarajuća dužina šetnje – ni premalo, ni previše.

U jednim plavim očima odmara nebo dečije, u njima ljubav počiva, divne su oči nečije…

Sviralo je jutros dok sam bosa koračala po šljunkovitoj stazi koja je vodila ka moru. Bilo je tačno 05:58 kada sam zatvorila kapiju, najnežnije što sam mogla, kako ne bih probudila ostale. Svakodnevno su se smejali mojoj upornosti da budem tačna. Kao da posle toliko godina nisu shvatili da neću odustati.

Volim ranu zoru na plaži. Volim taj osećaj mira. Posmatranje kako se sve budi. Kao kada „taze” majka posmatra sanjivu bebu. Tako ja posmatram more.

Voda je bila sveža, još uvek hladna za kupanje. Sela sam na vlažan pesak i spustila pored sebe knjigu i šolju sa kafom. Vesna Dedić je nezaobilazna na godišnjim odmorima, još od onog leta kada sam na Kotorskoj trafici dala poslednji evro iz šteka za njenu novu knjigu. Kafu po navici najradije pijem sa morem. Zbog toga se nikada nisam pokajala. Ono zna da sluša i ono što ne izgovorim.

Voda je ujutru kristalno čista, i mirna. Nema čamaca ni brodova, nema cike ni vriske kupača, ni dece koja se igraju u pesku. Tek poneki ranoranilac dovoljno vredan da istrči trening pred odlazak na posao.

Život je more…

Što ga više gledam sve više shvatam koliko je Đole bio u pravu. Detinjstvo je poput rane zore na plaži. Mirno i tiho. Bez trzavica. Samo malo straha i neizvesnosti hoće li voda biti previše hladna?

Onda, poput kupača u vodu, sve više ljudi ulazi u tvoj život. Neki ga ulepšaju, drugi pokvare… Povremeno naiđe neki od onih velikih teških brodova koji, kao i muka u životu, zatalasa more. Pitanje je ko može da izdrži talase a ko ne? Neki ipak izađu, mada ih je manji broj. Valjda se čovek vremenom navikne na sve, pa i na talase.

Posmatram ljude oko sebe. Nije svakome voda hladna kada u nju uđe prvi put, kao što ni život svima nije podjednako gorak ili sladak. Delimo se sami i pre nego što nas život podeli. Ne gledamo jedni druge, pa makar sedeli na par centimetara. Često zamišljamo da ta plaža i nije ta, već neka druga, lepša, egzotičnija. Da taj šljunak pod nama nije šljunak, već najfiniji pesak neke poznate plaže u nekom skupom letovalištu. I dok iz torbe vadimo domaće krofne sa razlivenom čokoladom, pošto za kupovne nema novca, zamišljamo…

Dok se zadubljena u stranice knjige borim sa zracima sunca, mir mi kvari vrištanje deteta sa susednog peškira. Milion puta sam zahvalila Bogu što moje dete nikada nije pravilo takve scene. Cela plaža se okrenula pre nego što je majka stigla da izusti bilo šta. Daleko od toga da je jadna žena shvatala u čemu je problem dok je klinac i dalje besomučno vrištao. Pa, i takve nekad u životu moraš sresti. Podsvesno sam bila ubeđena da takva deca izrastu u one lezileboviće na funkciji. One utegnute fićfiriće, kobajagi direktore, kojima su mama i tata preko debelog rođaka sredili posao, da dete unovči „diplomu” koju je od roditelja dobio na poklon za neki rođendan. U sekundi mi je bilo smešno. Zamislila sam tog istog klinca, umazanog kremom iz krofne koji se rastopljen slivao niz njegovu bradu, kako baš takav sedi utegnut, sa kravatom, na nekom sastanku, i duri se. Život, zar ne?

Na par metara od sebe vidim svog sina kako bezuspešno pokušava da nauči tatu da pliva: Evo, ovako staneš, i samo radiš rukama. Ne brini, ne možeš da potoneš. Plitko je, a i ja sam tu, govorio je moj preplanuli dečak. Ja sam tu! On, koji će na ovom letovanju napuniti dvanaest veličanstvenih godina, govorio je svom ocu da ne brine, da će ga čuvati da ne potone i ne odvuku ga „mračne sile plićaka”. Bože, kako sam se smejala.

I pored oca neplivača, koji uporno insistira svake godine da odmor provedemo isključivo na moru, moj sin je znao da pliva. Kao što zna svašta nešto što mnogi odrasli ne znaju. I već sledeće sekunde mi se skotrljala suza niz obraz dok sam nemo posmatrala scenu ispred sebe.

Divila sam se njegovoj upornosti. Divila sam se njegovom ogromnom srcu, i neizmernoj želji da što više vremena provede sa ocem, pa makar proveo deset dana pokušavajući da ovoga nauči da pliva.

Baš tako je i u životu. Neki vrište na peškiru, dok ona manjina, ona zlatna manjina ljudi koji ti uđu u život i ulepšaju ga za sva vremena, oni te uče da plivaš. Govore ti: Ne boj se… Ja sam tu… Možeš ti to... Ne odustaju od tebe čak ni kada poslednji kupač napusti plažu jer je sunce već uveliko zašlo. To je život.

58 koraka. Ne 6 ni 206. Baš toliko koraka je potrebno do vode, i scene zvane „život”. Tu, na plaži, kao na sceni, posmatram kako se mirno more zatalasava. U njemu ostanu oni najhrabriji, najsposobniji. I baš tu čovek najbolje spozna sve mane i vrline ovoga sveta. Sve ono što proteklih godina nije shvatao. I svake godine pomalo odraste.

Život je more…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *