Vezanost ili potreba za pripadanjem

Kao i sva živa bića koja teže svojoj vrsti i čovek je nastojao da uvek bude medju ljudima. Prvobitne plemenske zajednice to i potvrdjuju. Nekako, svaka jedinka oseća tu potrebu za pripadanjem svojoj vrsti, to je veza koju nam nameće život i prirodna je. Biti čovek medju ljudima, biti deo plemena, čopora.

Nekako se to u današnje vreme loše protumačilo, pa mnogi povezanost traže u političkim partijama, navijačkim grupama i raznim drugim organizacijama. To je površna stvar jer su ,,vodje čopora” previše uzdignute.

Koliko su to veštačke tvorevine, govori i njihova pozadina, korist onima koji su tu na nekim, nazovimo funkcijama. Cilj plemena, organizacije ili družine treba biti isti za sve, a ne stvaranje nekog kulta ličnosti kome će svi da se klanjaju.

Da li čovek kroz genetski kod u svojoj DNK nosi tu povezanost ili mu je to samo potreba, to je ipak ono pravo pitanje?

Danas su ljudi deo svojih porodica, familija, geografskog podnevlja, ali se ipak oseća neka udaljenost medju ljudima. Druženje je svedeno na minimum jer su društvene mreže i napredak tehnologije tome doprineli.

Ta virtuelna prijateljstva, organizacija u neke grupe su ipak samo prividni. Možemo reći slobodno da je taj tehnoloski napredak ustvari odaljio ljude. Veoma je pogrešna misao da su ta prijateljstva zaista prava i da su te grupe zaista organizovane za dobrobit svih.

Treba težiti ka tome da ljudi budu povezani i na druge načine. Trebamo svi biti povezani kao ljudska vrsta i raditi na tome da ta povezanost povoljno utiče na životnu sredinu i na izbegavanje sukoba.

Pripadanje nekoj naciji, rasi i veri je danas svedeno na taj način da ljude deli, a ne ujedinjuje. Treba poštovati sve te razlike i zaobići ih. Različitost jezika, boje kože i religije nisu nešto što treba da razjedinjuje ljude.

Foto: Pixabay.com

Lepota baš i jeste u tom šarenilu boja i melodičnosti različitih govora. Poštovanjem tih razlika mi postajemo zaista deo te ljudske zajednice, tog nadmoćnog čopora koji gospodari planetom.

Nekako smo pored tolikog nivoa svesti i znanja, maltene bez savesti razorili sve oko nas. Možda je to zato što smo se udaljili jedni od drugih, ili zato što smo dopustili onim zlim i manje mudrim da budu naše vodje?!

Zato, čovečanstvo se sada mora vratiti na svoje početke. Treba svi da zamislimo da smo u onoj pećini u kojoj su naši davni preci krenuli da formiraju svet i svoju zajednicu.

Svi mi, nas više od sedam milijardi, moramo da se pogledamo u oči i ponovo postanemo zajednica. Ona ljudska zajednica koja će promeniti svet na bolje i postati ponovo pleme.

Bez tog plemena, mi ćemo ostati samo razbacane mase pune mržnje. A svet se tako lako pokreće, pokreće ga ljubav, pokreće ga mir. To je ona povezanost kojoj trebamo pripadati.

Budimo ljudi, budimo ljudska vrsta, ona koja će učiniti ovaj svet lepšim mestom za život. Jedina prava ,,društvena mreža” je naša planeta. Moramo svi zajedno da je uredjujemo, čuvamo, pazimo i ona će nam to uzvratiti.

Ivan Filipović

Svestrana ličnost i večiti pesnik. Poznavalac sporta, istorije, geografije. Oduvek mi je bila želja da budem deo tima koji će se pisanjem boriti da poboljša ovaj svet i da ljudima ulepšava život.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *