„U životu ne pobeđuju pametni, već istrajni i uporni”

Autor: Danica Žunjanin

Da li ste se nekada u životu osetili kao da ste dotakli dno? Da izlaza nema, i ne može biti gore nego što je sada? Svesni da rešenje tražite već dugo, ali ga nikako ne pronalazite. A onda, sasvim slučajno, na kraju dugačkog tunela zvanog beznađe, stidljivo začkilji svetlo spasa.. Ovo je priča o mom svetlu.

Već je mnogo noći i dana kako nisam spavala. Suviše problema je gušilo i stiskalo, činilo se svakog momenta sve više. Redovno sam se borila za svaki novi udisaj, za malo vazduha. Nemoćna da pomognem sama sebi, nemoćna da bilo kome objasnim koliko mi je pomoć potrebna. Dijagnoze su se nizale godinama. Neke mojom krivicom, druge ostavljene u nasledstvo od prethodnih generacija. Problem po problem, teret koji sam nosila polako je postajao pretežak za leđa koja su nekada nosila brda..

„Ti si žena zmaj!”, govorili su nekada, naviknuti da mogu i što ne moram. Zato im je valjda i bilo toliko strano to moje „ne mogu”, u koje nikada nisu poverovali. Dan po dan, godine su prolazile, a ja nikako nisam mogla pronaći vrata za izlaz iz lavirinta u kom sam se našla. Ni ruku da me povede. I što sam duže lutala, put je bio sve mračniji, staze trnovitije..

Ušla sam u ordinaciju uplašena i pomalo stidljiva. Znala sam da imam problem. Ona je bila moja poslednja šansa, moja slamka spasa..

Crna trenerka i duks sa kapuljačom bila je još jedino što sam mogla obući na sebe. U ogledalu se odavno nisam gledala, svesna da više ličim na izbacivača nekog noćnog kluba nego na živu osobu, ženu.

Za stolom me dočekala lepa žena srednjih godina. Iznenadila me toplina njenih očiju i blagost njenog pogleda. Iako je nosila masku, mogla sam videti osmeh za ohrabrenje jer sam, eto, konačno tu.

Razgovor je bio čista rutina. Razgovor lekara i pacijenta. Ispod oka je videla moje mokre dlanove ali se nije obazirala na njih kao ni na to što sam uporno mucala od treme, iako nikada mucala nisam. Nakon završene papirologije, pružila mi je ruku uz osmeh i izgovorila rečenicu koja mi je promenila život: „Želim Vam svu sreću jer nosite ime moje najmlađe ćerke. Sada samo lagano i zapamtite, u životu ne pobeđuju pametni, već istrajni i uporni!”

Nije to tako davno bilo, ali ja se svakog jutra budim sa tom rečenicom. Rešena da uspem u svojoj zamisli, već iste večeri sam bacila crnu trenerku. Na ogledalu je nacrtan smajli, a na frižideru okačen raspored terapije i plan ishrane. Da li znate da onaj osmeh ispod maske leči bolje nego bilo koji lek koji popijem svakoga dana? Da li verujete da želim da mi ta žena opet stegne ruku i kaže kako je ponosna jer sam uspela? Da li smo svesni koliko znači kada u životu ima ko da veruje u nas?

Koliko ste puta nekoga bodrili, a da niste morali? Da niste dobili nešto za uzvrat!

Ceo nam je život satkan od „nemoj, povredićeš se, čuvaj se, pazi se..” .. Pa šta i ako padnem, ako ima ko da me podigne? Pa šta i ako oderem koleno, ako ima ko da mi kaže da će proći…

Budite „osmeh iza maske” ljudima oko sebe. Budite vetar u leđa onima koji prolaze kraj vas, iako taj vetar ne traže. Bodrite! Hrabrite! Saslušajte kada imate koga, jer nikada se ne zna kada će trebati neko da sasluša vas.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *