Traume i kako se izboriti?

Razne životne situacije nas navedu da se osetimo poraženo, nesigurno, tužno. Ponekad poželimo da samo ćutimo, da se ne družimo … Takve i sliče situacije su samo prvi od znakova da nešto nije u redu i da bi za nas bilo najbolje da se obratimo stručnom licu tj.lekaru.

Odlazak kod lekara je jako važan ukoliko želimo da sve što nas muči prevaziđemo. Treba da ostavimo po strani, pa čak i skroz zanemarimo da će nas neko osuditi ili ismevati… Neka ismeva, neka se čudi! Kolo sreće se okreće, može sedesiti svakome. Nije to nešto što bi obrazovan čovek sebi dao za pravo, da polemiše o tome i sudi…Uglavnom to čine manje inteligentni i sujetni ljudi, željni pažnje ili pak puni zla u nedostatku empatije za druga bića iz svog okruženja. Ovi drugi više govore o sebi nego o onome kome treba pomoć. U takvim situacijama tuđe mišljenje  nije presudno, važno je sačuvati sebe!

Termini koji se koriste su trauma i stres kao sinonimi. Međutim, postoje razlike između ova dva pojma. Stres  predstavlja proces koji obuhvata neka dešavanja nastala u spoljašnjoj sredini dok  trauma  predstavlja rane koje su nas pogodile u prošlosti i koje se hronično ponavljaju.

Kao posledica svih bolova koje osetimo, izdaje, kritike roditelja, društva, odbačenost, nerazumevanje raznih teških situacija pa čak i patnja za voljenima kada nas napuste, kada smo zaljubljeni utiče na nas i dovodi nas do jako teškog stanja. Posledica svih stanja može da se leči i to je jako važno. Jedno od stanja u koje nas traume mogu dovesti je i depresija.

Depresija je bezrazložna tuga. Ona je posledica svega onoga što je u nama i sa čim se borimo. Nekada može biti i umišljeno stanje da će se nekome nešto dogoditi, bezrazložni strah za sebe, najčešće za bliske osobe, nedostatak sna, volje da se nešto radi, da se bude srećan neka su od prvih znakova za to.

Često kada ostanemo sami sa sobom volimo da preispitujemo sebe. Ono što je bilo ne možemo vratiti i ničemu nam ne služi da se vraćamo u prošlost. Sve loše neka nam posluži kao primer da budemo bolji. Život i jeste borba, nikako predaja. Izboriti se sa samim sobom je najveći uspeh koji jedna osoba može postići. Lako je to reći i uraditi kada odrasteš, kako prevazići muke i traume dok si mali? Kome se obratiti i kako sam pobediti sve? To je ono što većina dece prolazi. Malo je dece koja nisu doživela nešto slično.

Kada pođeš u školu, odvojiš se od svojih najbližih. Još ako nemaš sreće da imaš dobru vaspitačicu traumama možeš poželeti dobrodošlicu. Roditelj je tu nemoćan. Koliko god pripremao svoje dete, opet svako od nas nosi nešto svoje i ima svoju percepciju života. Na neko dete kritike deluju pozitivno dok na drugo dete deluju negativno, povlači se u sebe. Tada nastaju traume.  Dobijaju se kompleksi u zavisnosti šta je uzrok za takvo stanje. Da li je trauma strah koju se doživeo, neko ismevanje, konstantna ismevanja, neko maltretiranje…

Foto: News.harvard.edu

Videla sam mnogo primera gde su deca koja su prošla kroz ovakva stanja postala uspešna i kojima se drugi dive. Takva deca jedinu utehu nađu u knjizi, među redovima. One su im odgovor na sva pitanja koja ih muče, beg od stvarnosti i najbolji prijatelj.

Nažalost, mnogo je primera da deca nisu mogla podneti pritisak okoline, da su traume koje su proživljavala bile neizdržive i da ni u čemu i ni sa kim nisu mogla to prevazići te da su se rešila na to da ih sami okončaju. Takve traume su najbolnije za to dete a još teže za njegove roditelje.

Najteže je kada dete govori o problemu a drugi to još i osuđuje. Deci moramo verovati! Moramo imati u vidu da je DETE ipak samo DETE. Ne može biti loše, može samo biti usmereno ka pogrešnom putu. Kada se takvo dete prepozna, treba se raditi sa njim i pomoći mu.

Ako vam kažem da sam i sama prošla kroz sve ovo o čemu pišem i da je bilo teško, da sam se vrlo često loše osećala, odbačeno, tužno i ružno …da su i meni knjige bile najbolji drug i jedini cilj da se tome posvetim. Da sam često imala loše snove, da sam pred spavanje u sebi pričala molitve i zamišljala o boljim danima. Nisam znala da li će doći bolji dani ali sam verovala i nadala se.

Ono o čemu maštamo najčešće bude tako.

Stidela sam se da kažem šta me muči, da kažem roditeljima. Povlačila sam se u sebe i napravila neki štit koji i dan danas postoji. Vodila sam se izrekom use i u svoje kljuse i evo me, porasla sam. Sve što me je mučilo, što je u mom životu stvorilo traumu bilo je samo moje neznanje, moje lepo vaspitanje da se ne suprostavim nikome.. Sada kada sam odrasla, sve te traume postale su moja snaga i shvatila sam koliko sam jaka. Bilo je to drugo vreme. Izgubila sam detinjstvo, osmeh sa lica zbog drugih, ali sam sada smelija, pametnija od svih onih koji su se svojski trudili da tada budem tužna i istraumirana. Posložile su se kockice.

I evo mene ovde a njih nema nigde. Ja pravim velike korake a oni su i dalje tamo gde su bili, na nivou deteta koje me je maltretiralo i činilo sve da se osećam manje vrednom, pa čak i odrasli koji su sebi dali za pravo na iživljavanje, nametanje autoriteta i služenje lažima kako bi nekoga uzdigli a nekoga spotakli. I te odrasle sam prevazišla!

Sada je drugo vreme. Deca su smelija. Roditelji su obazriviji. Savetovala bih sve da shvate da su samo sebi važni i da ako osete da ih nešto muči odu kod osobe kojoj veruju, kod lekara, nije važno gde i pomognu sebi. Roditeljima da  osluškuju svoju decu i veruju im. Jako je važno da im verujete. I ako vam se obrate, branite ih! Oni su vaša deca i ne može niko biti važniji od njih. Učinite sve da nemaju traume dok su mala a ni kasnije. Jer ono što doživimo u detinjstvu pratiće nas kroz celi život.

Ana Pantić

Rođena 20.9.1982. Mama, supruga, knjigovođa, slikar.. Volim da slikam i pisem.. Životni moto:„Nikada ne odustaj od sebe i svojih snova. Veruj u njih i ostvariće se.”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *