Tata, kupi mi auto! Može li se sve u životu kupiti?

Živimo u društvu gde se, nažalost, u prvi plan stavljaju materijalne vrednosti. Na ulicama srećemo ogromne automobile, džipove, u potpunoj nesrazmeri sa uskim ulicama i gradskom sredinom, a naročito sa upotrebnom vrednošću gomile konja pod haubom. U njima kratko ili na ćelavo ošišani, prebildovani mladići, sa preskupim satovima na rukama i fensi mobilnim u njima. Njihove devojke u firmiranoj garderobi, napunjene silikonima kao Barbike, polugole i s ogromnim noktima, poziraju. Očito je da sve to nisu mogli da steknu na normalan i pošten način, još manje u dvadesetim godinama. Bahato.

U moje vreme, to se zvalo „avioni, kamioni” i na ljude koji na tome insistiraju, gledalo se s podsmehom. Najčešće se na taj način, skupim kolima ili markiranom garderobom, prikrivao neki feler: manjak znanja, obrazovanja, vaspitanja ili karaktera. Vaspitavani smo da se s takvima ne družimo. I nije ih bilo mnogo, srećom.

Kada sam bila trudna prvi put, počeo je rat. Užas i strepnja u meni, za dete, za muža, za oca, za celu familiju. „Gde li sam baš sad našla da se udam i da rađam decu, ovde…?“, pitala sam se, jer sam planirala da odem za Ameriku i tamo nastavim specijalizaciju. Mada, ko zna da li bih, tako daleko od kuće i radeći po ceo dan, uopšte našla nekoga s kim bih živela i imala decu?

Naravno, i pored sveg ratnog ludila, rodila sam jedno, dogodine i drugo dete. Dočekala nas je nemaština, glad, nestašice elementarnih potrepština. Na to nismo navikli, obrazovana deca iz dobrih građanskih porodica, situirani. Voleli smo se. A sad, treba se snaći.

Snašla sam se, naravno. Morala sam, muž nije umeo. Šila sam odeću, davala časove engleskog jezika, prevodila za privatnu televiziju, pa bila spiker, pa autor i voditelj emisije duže od godinu dana, pravila reklame. Ne zna čovek šta sve ume dok ga muka ne natera. Ali, veliko je zadovoljstvo prevazići teškoću svojim trudom i umećem. Kupiti nešto hrane za decu, poneku igračku. A deca su bila i motivacija, i sreća, i radost, i zadovoljstvo, i najveća ljubav. A to se novcem ne može kupiti.

Pre nekoliko godina sam s decom razgovarala na tu temu, rekavši kako mi je zbog obaveza oko poslova (moralo se bar dva posla raditi), kuće i njih, nedostajalo da se sa njima poigram, ostala sam željna toga. Njih dvoje su se pogledali začuđeno i u glas mi odgovorili „Ali ti si uvek bila tu za nas. Bilo je jako zabavno praviti kolače i mesiti hleb s tobom. Pa, pravila si nam i domaću čokoladu!”. Umesto odgovora, čvrsto sam ih zagrlila i rekla „Hvala vam, deco, puno mi je srce sad“. Oči su mi se napunile suzama, jer ta domaća čokolada koje se sećaju s ljubavlju, bila je napravljena s brašnom umesto mleka u prahu. Mene to boli, boli me i to što su more videli tek sa 5-6 godina, i to kod moje tetke u kući, najjeftinija moguća varijanta. Boli me i što su nosili isključivo garderobu od starije dece moje braće, nije bilo ni para, niti nekog izbora u prodavnicama. Auto smo imali, ali bez novca da kupimo gorivo. Ali, bilo je ljubavi. Vodila sam ih u duge šetnje, u prodavnicu, na pijac, na posao, svuda gde sam ja išla, kao mačka mačiće sam ih vukla sa sobom. Naučili su da budu tihi dok radim, da ne prave buku ni galamu dok se igraju u gostima ili kod kuće kad nam neko dođe. Sporazumevali smo se pogledom. Crtali smo i pevali zajedno po ceo dan. Uvek sam im bila u vidokrugu. Pravila sam im cvetiće i leptiriće od ono malo hrane koju smo imali. Eto, to se pamti. Taj trud, potreba da se ljubavlju nadoknadi manjak mesa i voća, nove garderobe i cipela, svežeg planinskog i morskog vazduha. Nema tih para koje bi kupile ljubav. Deca to osete, jer jeste ono pravo, što vredi i što se pamti.

Prošle su godine, uz posao u struci, u stranoj firmi, došle su i pare, i kola, i stan-prvo manji, pa veći. Mogli smo na letovanja i na skijanja, opet. Mogli su da se bave svakim sportom koji su poželeli da probaju-bilo je para. Iako volim da šijem i sebi i njima, sada je to samo povremeno zadovoljstvo, može se kupiti i garderoba i obuća, i sportska oprema. Uhvatim sebe da ponekad preteram u tome, jer kome treba više od 10 pari cipela? Naravno da nije potreba, ali je lepo kada se može, po pristojnij ceni, na sniženju, kupiti nešto kvalitetno, to traje. Što kažu Englezi, a i moja majka „Nisam dovoljno bogat da kupujem jeftine stvari”, jer kvalitet jeste važan, traje i vredi. Još ako je na rasprodaji – Bingo!

Došlo vreme da deca polože vozački ispit. Naravno, oboje stasali, sjajno voze, treba im auto. Imam službena kola, pa su porodična pripala deci. Obaveze im vremenom postale drugačije, pa kupim auto i sinu, da ne moraju da dele jedan isti. Kod nas nije bilo „Tata, kupi mi auto”, nisu nikada ništa tražili, jer su znali da sve vidim i da će dobiti sve što sam u mogućnosti da im pružim. Naravno, kupila sam im oboma auto, zaslužuju svojim radom i zalaganjem, a i mogla sam, bilo je novca. Poenta je bila da mogu efikasnije da završavaju svoje obaveze, za kraće vreme da stignu na sportska takmičenja i u zemlji i u inostranstvu (jer, postizali su sjajne rezuiltate), i da mogu putovati na posao kad treba, a daleko je. Podrazumeva se da kupljena kola nisu bila besna, da nije u pitanju džip s bezbroj konja (jer ne idemo da oremo, već vozimo putem), već solidan mali gradski auto koji ne troši mnogo, lako se i jeftino održava i razumne je registracije (jer auto treba da služi nama, a ne mi njemu, zar ne?).

Od kako sam postala majka, pitala sam se „Kako da vaspitam decu u ovo ludo vreme? Hoće li se snaći u životu ako budu vaspitani kao ja, da budu pošteni i vredni, dobri ljudi, da pomažu prijateljima?”. Kažu da se deca vaspitavaju ličnim primerom, a ne rečima. Izgleda da je baš tako.

Sad vidim i znam, nije bilo razloga za brigu. Pametni i vredni, završili školu, rade, bave se sportom, imaju prijatelje, lepo radno mesto, srećni i zdravi, dobri ljudi, šta više od toga poželeti? Ljubav kojom su zadojeni, šire dalje oko sebe, imaju svoj lepi, srećni svet i život. A to se, naravno, nikakvim novcem ne može kupiti, ni platiti.

Jasmina Lukić

Lekar s višedecenijskim radom u farmaceutskoj industriji i kliničkim ispitivanjima. Volim porodicu, prijatelje, prirodu, sport, muziku i lepu pisanu reč. Prave vrednosti su uvek u modi!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *