Ta neka priča…

Autor: Daniela Bakić / Duda.rs

Ima ta neka priča da svakog od nas, po rođenju, posete tri Suđaje. Obično ulaze kroz dimnjak, i nadvijene nad detetom, proriču sudbinu. Kada su mene, pre tačno četrdeset i četiri godine, došle da posete, i nisu imale bogznašta da vide.
Kilo i tristo, rekla je Prva, nadvivši se nad inkubator.
Džaba smo toliki put prelazile, zaključila je Druga. Ovo je nešto mnogo kilavo, teško da će preteći.
Hoće, rekla je Treća, najmlađa. Mora.
Al’ da znaš da će da bude bolešljiva, frknula je Prva. I krv će da joj menjaju, skroz na skroz.
Ima jedan pedijatar, doktor Krupež, dodade treća. On će joj pomoći. A i baba joj nije za bacanje.
Ona baba na selu, što ima kozu?
Ta, dabome. A zna se da kozije mleko pomaže kad su nedonoščad u pitanju. Doduše, baba je malo ters, al’ zna znanje.
Znači, vas dve mislite da ipak treba da poživi…? – upita Druga.
Pa bar još neko vreme, složiše se Treća i Prva.
Budite konkretnije, zamoli Druga. Neko vreme je relativan pojam, znate.
Pa dobro kad već insistiraš. Neka poživi dok ne poraste.
Stipso, reče Treća. Što samo dok ne poraste..? Zaboravila si šta smo joj sve namenile…?
To bi bilo da je došla u junu, kad je i trebalo. Ovako nas je preduhitrila, dva meseca ranije… Uopšte nisam planirala danas da budem u Sarajevu.
Niko od nas nije, složi se Prva. Ali kad smo već tu, daj da odradimo pos’o kako treba. Evo, ja ću da počnem, vi me pratite.
Znači, živeće. Mada da se zna da ja nisam bila za to. Pogledajte samo koliko je žgoljava, nema se šta videti, kost i koža. Ružnije dete skoro nisam videla.
Živeće, složi se druga. Da će biti lako – neće. Da će biti od one umiljate dece – neće ni to. Oblačiće je k’o dečaka i do neka doba se neće ni poznavati da je žensko. Recimo do osamnaeste…
Daaaaj, pa kako da je udamo onda, pobuni se Treća.
Dobro, neka bude onda do šesnaeste.
Četrnaeste, reče Treća.
Petnaeste i tačka, zagrme Prva i tu se priča o ženstvenosti završi.
I neće ostati u ovom gradu, dodade. Živeće u inostranstvu.
Misliš, ono baš skroz daleko..?
Mislim, u Beogradu. Beograd će jednog dana tehnički biti inostranstvo.
Beograd..?
I Beograd i Zagreb i sve… Opet nisi pazila na času.
I razdvojiće se od svojih. I biće sama, neko vreme. I biće joj baš teško.
Teže nego sada? – upita Prva.
Mnogo teže nego sada, odgovori Treća. Ali izguraće. Kao što će još toliko toga izgurati.
Mora li baš…? – upita Druga.
Šta…?
Pa da izgurava toliko toga? Zar nije dovoljno što se rodiš ovako nikakav i za ne pogledati.
Mora. Al’ biće sve dobro.
Kad…?
Pa ono, kasnije, kad zađe u izvesne godine.
Tridesete…?
Jok. Još kasnije. Četrdesete…?
Pa recimo. I još malo posle.
A muža, hoće li imati…?
Hoće. I biće joj dobar.
A dece…? Kolk’o ćemo? Jedno…?
Malo je jedno. Neka bude bar dvoje, ženske. Likom da budu na oca, al’ da imaju i njene naravi dosta.
Da budu tvrdoglave i na svoju ruku, isto k’o što je ona. Krv će joj na slamku popiti dok ne poodrastu.
I svašta će u životu raditi. Biće vešta u ruke. I u glavu.
Mogla bi da piše…? I da ima lep rukopis…?
Hm…mogla bi… al’ će i pored tog pisanja, svašta nešto umeti. I da skuva i da umesi i da sašije…I da naslika…!
Ih, i da naslika…?! Ima li još nešto da ne ume…? Danas ste baš široke ruke.Pa eto, recimo da neće umeti da peva. Sluha neće imati mrve jedne.
I nikada neće uspeti da ispohuje piletinu a da se ne opeče. I za ribu isto važi. Jesi upisala…?
Jesam.
I neće gasiti svetla za sobom. Stalno će je svi opominjati. I uvek će biti zimogrožljiva.
Kako i ne bi, vidiš li kako se trese, jadniče…
I spavaće u čarapama. I pokrivaće se preko glave.
A ujutro neće moći da progovori po sat vremena.
I biće nezgodna kad je ko načepi. Al’ to baš retko.
Inače će umeti s ljudima. I životinjama.
Jedino je cveće neće hteti. Što takne, ima da uvene.
Nek’ kupi plastično.
I nikada neće umeti da skine fleke s odeće. Ni na devedeset.
Imaće jednu punu pletenu korpu rasparenih čarapa.
I biće sva tako malo, mimo svet.
Misliš – da ima neki feler u glavu..?
Neeee, nego, tako, brate mili – mimo svet. Drugačija.
A to… pa dobro. To može.
Da joj još šta prišijemo…? Jedno dve-tri knjige..?
Neka budu četiri.
I kuću svoju da ima…?
Dabome, da ima. I kuću i oko kuće.
I grnčarski točak u radionici…?
E to će da dobije tek tamo za četrdeset i peti rođendan.
Toliko da čeka…?!
Neka čeka. Ko se rodi dva meseca ranije, u životu mora da se nauči strpljenju.
Mislim da je gladna… Plače li to..? Nešto mi mnogo tiha… Isto k’o da mjauče.
Biće ta grlata, jednog dana, ne brinite.
A da krenemo polako…? Znate da mi deca idu na živce.
Onda si izabrala pravi životni poziv, darling.
Ah, dušo moja, sve dok plaća račune, ne žalim se. Al’ stvarno ne mogu da ih slušam kad krenu da kmeče. Uostalom, vizita samo što nije.
Požurite. Ako nas vide, ugasile smo.
Gde idemo sad…? U Banja Luku. Muško, zdravo, četiri kila i sedamstopedeset. Glavonja.
Njega ćemo u političare. Šta me tako gledate..? Mora neko i to, pa jel…?
A mogli smo, vala, prvo do Ferhatovića, na pet upola s lukom, reče Prva i uzdahnu.
Samo bi da jede, dočeka Druga. Čim se vratimo, tražiću premeštaj.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *