Plava boja crnog neba

Nebesko plavetnilo, koje većina nas vidi, nastaje zbog reakcije atmosfere sa sunčevom svetlošću.

Kada je lingvista Gaj Dojčer pitao svoju malu kćerku da kaže šta misli o tome kakve je boje nebo – devojčica se prvo odlučila za belu boju. A ako kažete da vidite drgačije i da Vam nebo nije ni plavo ni belo – sasvim je moguće…

          Zašto se nebo čini plavim, a zalazak poprima crvene nijanse (mada Sunce ne menja boju)?!

Prostor koji se nalazi iznad gasnog omotača Zemlje (atmosfere) je za naš sistem vida crn, jer nema čestica na kojima bi se raspršila svetlost. Ipak, u toku dana –  taj prostor vidimo kao plav, a ne crn! To se dešava zato što se Zemljina atmosfera sastoji iz vazduha, na čijim se molekulima rasipa svetlost; pa dobijamo utisak plave prebojenosti neba, tokom vedrog dana.

Posmatrano s Marsa, na primer, dnevno nebo je crvenkasto, a  izlazak i zalazak u plavim nijansama.  Sa nebeskih tela koja nemaju omotač na kojem bi se svetlost raspršila, nebo je crno – i to opet – samo za ljudsko oko, koje ne primećuje ostala zračenja… A kakvo je zaista nebo, tj. vasionski prostor, možemo samo da maštamo – oslanjajući se na uređaje koji beleže delove spektra koje oko ne zapaža. Ostaje i pitanje da li oni mogu baš sve da zabeleže…

Lepu plavu boju neba u toku dana, dugujemo „Rejlijevom raspršenju svetlosti. Ono zavisi od dužine zraka. Raspršenje je veće – što je talasna dužina manja.

Foto: Pixabay.com

Zamislimo sada snop sunčeve svetlosti (ili „vidljive ili „bele), koja se sastoji iz spektra boja, tj. zraka različitih dužina – od ljubičaste sa najmanjom talasnom dužinom, preko plave, zelene, žute i narandžaste, do crvene, sa najvećom dužinom. Prema Rejliju, trebalo bi da se ljubičasti zraci najviše raspršuju, jer su „najkraći“ i nebo bi trebalo da nam bude ljubičasto. Ali, postoji najmanje dva razloga zašto nam ne izgleda ljubičasto, a deluje plavo. Ljubičastih zraka ima sasvim malo, jer molekuli kiseonika iz atmosfere intenzivno upijaju zrake iz  ultraljubičastog i ljubičastog dela spektra; kao i zato što su naše oči osetljivije na plavi deo svetlosti, nego na ljubičasti. Tako ljubičasti zraci ne dolaze do izražaja. Prvi naredni deo spektra sa malom talasnom dužinom je plavi. Dakle, plava svetlost se najviše raspršuje od svih delova svetlosti; čak 10 puta više nego crvena! Tako nam nebo izgleda plavo.

Položaj Zemlje

Boja neba zavisi i od položaja Zemlje u odnosu na Sunce. Naime, kada je Sunce „visoko na nebu (u zenitu), dolazeća svetlost prelazi kraće rastojanje od Sunca do očiju – nego kada je Sunce „na zalasku ili kada „izlazi“.

 U zoru ili predveče zraci svetlosti prelaze  duži put do naših očiju i jedino su narandžasto-crveni zraci dovoljno sposobni da savladaju taj put. Tada dominiraju zraci sa najvećim talasnim dužinama, a to su pomenute crvene nijanse. Zato je „zalazak (kao i „izlazak) obično crvenkast. Jasno je da se Sunce ne pomera, mada govorimo da je „visoko na nebu ili na „zalasku, „izlasku…, a da je Zemlja ta koja menja položaj, pa stvara manji ili veći put koji treba da pređe svetlost do nje i nas koji smo na njoj.

Ali, ume i sivilo da zavlada… Kada svetlost prolazi kroz oblake – svi delovi vidljive svetlosti se podjednako apsorbuju i približno jednako raspršuju (zraci svih boja jednako). Svetlost se raspršuje u susretu sa česticama vode i kristala leda iz oblaka, koje su dosta krupnije od od molekula vazduha…, što se zove – „Mijevo rasejanje“. Ono ne zavisi puno od talasne dužine i nema toliko izdvajanja boja. Ova pojava je odgovorna ne samo za izgled oblaka, nego i za beli odsjaj prostora „oko Sunca“, kada ima puno čestica u vazduhu. Na isti način vidimo i izmaglicu.

Doduše, nekada nam oblaci izgledaju i crveni, a to je onda kada svetlost koja pada na oblake ne sadrži sve delove (boje) bele svetlosti jednako – jer su se pre toga neke već raspršile ili upile (apsorbovale), te prosto nisu stigle do oblaka… Zato opet ostaju samo zraci čija mešavina daje utisak crvenila.

Ako ima puno dima, onda se radi o „Tindalovom efektu– rasejanju svetlosti na česticama u mutnoj sredini. Sada, opet, postaje bitna talasna dužina i opet se plavi deo raspršuje više od crvenog; slično Rejliju. Farovi u magli zato izgledaju plavičasti.  Boja očiju isto potiče od Tindalovog rasejanja u mutnom sloju dužice oka…

Konačna boja neba koje vidimo sa Zemlje, zapravo je boja nastala kombinacijom Rejlijevog i Mijevog rasejanja.

U velikim gradovima i industrijskim područjima dominira Mijevo rasejanje, neretko Tindalov efekat i poznato sivilo, naročito nama koji smo u Beogradu.

Mesec i štapići

Sledeći logiku Rejlijevog rasejanja, zbog kojeg nam je dnevno, nezagađeno nebo plavo – Mesec bi isto trebao da izgleda plav, kada ga uveče ugledamo. Jer, Mesec nam šalje odbijenu sunčevu svetlost. Ipak, Mesec je uglavnom bele boje (ponekad ga vidimo i plavog i narandžastog, ali o tome ćemo drugi put…).

Mesec noću izgleda beo, zato što nema dosta svetla da bi receptori za boje (očni čepići) reagovali i poslali impuls dalje u mozak i moždanu koru – gde se prepoznaje određena boja u skladu sa iskustvom stečenim u životu… Znači, pri nedostatku svetlosti  čepići ne reaguju, ali ostaju aktivni „štapići, koji su odgovorni za registrovanje drugih osobina posmatranog predmeta – položaj, oblik… Mi zato vidimo samo ono što su nadraženi štapići registrovali i poslali do mozga, a to je „crno-beli svet; koji nije preko noći izgubio boju – nego smo mi za trenutak („preko noći“) izgubili sposobnost da je prepoznamo!

Ljubičasta ovca, zeleni med i more boje tamnog vina (Homer)

Broj boja u prirodi je beskonačan i to ne samo zbog bezbroj nijansi, već i zato što je doživljaj boje subjektivna stvar, psiho-fizička pojava, koja zavisi i od društvenih, sredinskuh činilaca… Eskimi, na primer, razlikuju 40 vrsta bele boje – prema 40 vrsta snega.

Stari narodi su davali čudne opise boja u svojim spisima. Obično se kao primer navodi Homer i niz njegovih neobičnih opisa boja (ljubičasto gvožđe i takva ista ovca, zeleni med ili more boje tamnog vina…).

Foto: Pixabay.com

Interesantno je da je pojam plave boje, na primer, kroz istoriju bitno menjao značenje. Pećinski ljudi je uopšte nisu koristili u svojim zidnim crtežima. Misli se da je nisu videli, jer je oko nije registrovalo. Neki narodi je i danas ne razlikuju. Jules Davidoff – psiholog, profesor iz Londona, otišao je u Namibiju da bi izučavao fenomen nepostojanja plave boje. Pripadnici plemena Himba su imali više naziva za nijanse zelene, od kojih je nekoliko bilo nevidljivo za savremenog „zapadnog čoveka“. Pošto nisu imali reč za plavu boju, pokazan im je krug sa 12 zelenih polja i jednim plavim – po našim merilima. Naš „plavi“ kvadrat nisu mogli da primete i izdvoje od zelenih.

Zanimljivo je da je u 18-om veku u francuskoj postojalo 24 naziva za isto toliko nijansi plave boje.

Pojam konkretnih boja se bitno menjao kroz istoriju. Mišel Pasturo je francuski istoričar, koji je pisao o doživljaju plave boje kroz istoriju.

Nije sigurno da su stari narodi videli pojedine danas poznate boje. Ili je u pitanju prosto jezički nedostatak. Njihovi spisi su siromašni u opisima boja, ali obiluju opisima detalja odeće i slično. Znači da su ipak uspeli da nađu odgovarajuću reč za ono što su videli, a da osećaj za boje nije bio naročito izoštren…

U nekim afričkim jezicima – muškarci i žene koriste različite reči za opis iste boje!

127 Naziva crvene!
U današnjem mađarskom jeziku postoji dve glavne crvene boje, a 127 nijansi u tom rasponu ima tačan naziv. Evo samo nekoliko prevedenih na srpski: antička crvena, baršunastocrvena, purpurnocrvena, živa intenzivna crvena, intenzivnohladna crvena, oštra intenzivna crvena, jaka crvena, bledocrvena, zagasitocrvena, sjajnocrvena, sjajno zasićena crvena, svetlocrvena, ljutita jaka crvena, jarkocrvena, blaga crvena, metalik crvena, itd. O tome piše Edita Andrić sa odseka za hungarologiju Filozofskog fakulteta N. Sad, u radu: „Nazivi za crvene nijanse u mađarskom jeziku.

Tatjana Dražić

Neko ko se divi običnim stvarima , i želi, i pokušava da to podeli sa drugima..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *