Muke po COVID-u: Kako se nosimo sa online školom naše dece?

Autor: Maja Živković

Pre samo godinu dana odvlačili smo decu od interneta i telefona, a danas, zbog celokupne situacije sa korona virusom, nekako smo decu gurnuli ka novim tehnologijama. 

Još jedna novina u obrazovanju, za koju bi informatičari rekli da je dobra stvar jer smo konačno u koraku sa vremenom, jeste da se kompjuterski opismenimo, ali s obzirom da ovo nije „ZAPAD”, mnogo je više muke došlo sa online nastavom, a one pozitivne karakteristike se mogu izbrojati na prste. 

Deca, nenaviknuta na rad od kuće, ispred virtuelne učiteljice dižu dva prsta da se jave jer znaju odgovor na postavljeno pitanje. Ali, ups, učiteljica ga ne vidi i ne čuje, ona održava čas putem televizora. I nastavno osoblje i deca našli su se u istom sosu – koriste nepoznata nastavna sredstva da realizuju čas. 

Teško njima, teško deci. Kako dočarati energiju koju jedan čas može da ima? 

Preko online glasila vrlo teško, sve je statično, nema interakcije. To je teško palo svima, a ponajviše roditeljima koji se ponovo moraju vratiti u osnovnu školu i da budu drugi učitelji i nastavnici svojoj deci. 

Nekako mi se čini da je najveći teret spao na majke. 

Priprema doručka, peglanje, pranje veša, odlazak na posao, a onda i praćenje nastave. „Online mama“ se smesti tik pored deteta i prati ceo čas, odgovara na poruke u Viber grupi, jer prvaci još ne znaju da kucaju poruke, nisu još uvek naučili da čitaju, ne poznaju slova. 

I tako kreću muke po Covid-u.

Troje dece, jedan televizor, jedan telefon, kome pre ponuditi sredstvo da prati nastavu. Neki će reći da danas svu imaju telefone, ali ipak smatram da veći broj pametnih telefona imaju oni dobrostojeći roditelji, ipak smo još uvek zemlja srednje radničke klase. Još uvek je u našoj zemlji standard da se iskrpi kraj sa krajem.

I upravo zbog toga je i grupa roditelja pokrenula peticiju da se nekako usled celokupne situacije sa virusom, deci obezbedi iole normalno školovanje, ali to je ostala samo poruka na papiru. Ne može se pronaći rešenje usred situacije kada nam ljudi umiru svakog minuta. 

I tako, muke po Covid-u i dalje ostaju, roditelji i dalje polažu test iz svih predmeta. 

Majka sa malim detetom u naručju, pokušava da namesti detetu da gleda nastavu preko TV-a, na šporetu pokušava da zgotivi ručak, a treće dete koje još nije krenulo u školu, neće da gleda nastavu, hoće crtaće. Dala bi mu majka svoj izlupani telefon, ali, jedino je dnevna soba topla, pa će ometati svom starijem bratu. 

I tako, neprestana borba. Stariji brat pokušava da prati nastavu, ali ne može da se skoncentriše, ometa ga buka i plač mlađe sestre. 

Zatim stižu poruke na Viber grupi, učiteljica postavlja pitanja, đak prvak još uvek ne zna slova, ne ume da kuca, pa majka preuzima ulogu u kucanju odgovara. 

I tu kreće još jedna borba, ili bolje rečeno takmičenje. 

Dok ručak na šporetu zagoreva, mama u svetu novih tehnologija pokušava da se izbori sa brzinom odgovora, jer učiteljica vrednuje i ko je bio najbrži. 

Šta je ovo, nastava ili takmičenje majki koja će pre da odgovori na učiteljičino postavljeno pitanje? Borba jačeg, tehnički opremljenog ili pametnijeg i pismenijeg? I odjednom svi učenici napreduju, nekima više odgovara online nastava.

A, onda mama odlazi u drugu smenu, tata dolazi sa posla, vidno umoran, nema vremena za dokolicu, mora dodatno sa detetom da pređe prethodni čas, jer nije moglo sve da isprati i zapiše sa virtuelne table. 

Roditeljima jedna obaveza više, pored svih ostalih koje imaju.

Roditeljima srednjoškolaca i viših razreda je malo lakše, deca su samostalnija i tu nema mnogo obaveza, i onako su stalno na telefonima, bar ih sada koriste u obrazovne svrhe. 

I u toj isprepletanosti roditelja i dece, rekla bih da je deci ipak najteže. Roditelji su nekako naviknuti na neprestanu borbu da obezbede bolji život svojoj deci. Oni koji najviše pate za odlaskom u školu su deca. Ona pate za velikim i malim odmorom, za školskim zvonom, druženjem sa drugarima. Nedostaje im i da dele užinu, ali i onaj ponekad preki pogled učiteljice ili učitelja. 

Ali, ipak ono što se mora, mora se.

Mere se moraju poštovati, jer nikada svet nije bio ovako ujedinjen u jednoj borbi, istoj borbi za život.

A, dok ovo ne prođe prisećaćemo se našeg đačkog doba i čari koje ono pruža. Srećni što smo ga imali, jer možda se i ne bi snašli sa novinama kao što se danas naša deca snalaze…

Bilo kako bilo, virtuelno ili uživo, na kraju ćemo se svi složiti sa čuvenom rečenicom Duška Radovića da je od „kolevke pa do groba, ipak najlepše đačko doba”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *