Moja koleginica ima lošeg muža – zašto žene ostaju u toksičnim vezama?

Autor: Jasmina Lukić

Vremena su teška. Ljudi u trci za opstankom, sve manje imaju vremena jedni za druge, za druženja, veze, brak, porodicu. Sve je nekako prazno i brzo, razmena interesa. Sve je manje emocija, empatije, brige za čoveka pored nas, sve manje ljubavi. Porodice su sve ređe, a u mnogima, nažalost nedostaje poštovanje, toplina i podrška. Deca, umesto uz roditelje, bake i deke, tetke i stričeve i ujake, sve više rastu uz tablete i video igrice. Kasno progovore, ne umeju da se igraju s vršnjacima. Roditelji malo razgovaraju s decom, a još manje jedno s drugim.

Moja koleginica je lepa mlada žena, zgodna i negovana, uspešna poslovna žena, majka, domaćica. Deca lepo vaspitana, dobri đaci, bave se muzikom i sportom. Imaju lepu kuću, dobar auto, ide se na more i na zimovanje, ali…E, to „ali” je problem. Njen muž, takođe mlad, zgodan i lep, s dobrim primanjima i iz „čuvene” porodice, muškarac za ponos. Ali, često „zaboravi” da je u braku. Zapostavlja svoju, a gleda druge žene. I nije samo da ih gleda, već izlazi s njima, provodi se, pije, ostane s njima po celu noć.

Žena i deca ga čekaju da se vrati, budni do duboko u noć. Ćerka stalno zapitkuje „Gde je tata?”, a majka ćuti, okrene glavu i niz obraz joj se skotrlja suza, gusta i teška. I tako svaki put kad tata „okasni”.

Ujutro se svi okupe oko stola za doručak. Tata je mamuran i pospan, s nekim teškim i čudnim mirisima na sebi, gleda u daljinu, iznad dečjih glava. Ženu ne vidi ni kad je tačno ispred njega. Deca mu ne prilaze za poljubac, odbija ih taj neki tuđ miris. Mama ih ispraća do vrata, stavlja im užinu u torbe, ljubi u kosu i poželi im uspešan dan u školi. Zatvara ulazna vrata i pogleda muža u oči. „Dokle?” – pita ga. On ćuti i pravi kolutove dima, spušta cigaretu, pogleda je. „Sve imaš: kuću, decu, pare, auto. Ne moraš ni da radiš, imaš novca za sve što poželiš. Šta još hoćeš od mene?”

„Samo ljubav i poštovanje želim, Zorane. Venčali smo se iz ljubavi. Potreban si i meni i deci. Pare ne mogu da nadoknade to što nikada nisi kod kuće.”

„Ja te više ne volim, Svetlana. Omatorila si posle porođaja, baviš se samo decom, mene odavno ne gledaš. Ja mogu imati koju poželim, mlađu, zgodniju, lepšu. Ne možeš me ni sa čim zadržati. Radiću sve što poželim. Ko si ti da mi to braniš?” – reči su sekle kao nož, Zoranova ruka se naglo podigla u vazduh s namerom da je udari. Presamitila se od bola, uhvatila za stomak. Sela. Zaćutala. Nikada više ni reč nije progovorila s njim.

Dani su tekli, ona je radila po kući, kuvala, prala i čistila, onako mehanički, kao zombi. Jedino svetlo njenog života bila su deca. Kad dođu iz škole, njihovi radosni glasovi su je budili iz te letargije i lice joj obasjavali srećom. Bar na kratko, dok se On ne vrati kući.

Iselila se iz zajedničke sobe u jednu malu, namenjenu za treće dete koje se, eto, nikada nije ni rodilo. Tako je stavila tačku na njihov bračni život koji se ugasio. Zoran je skoro svaku noć provodio van kuće, a kada bi i bio tu, gledao je TV ili u tablet i odgovarao na mnogobrojne poruke smeškajući se. Nije više išao na roditeljske sastanke, nije vozio sina na trening, ni ćerku na balet. Svetlana ih je vodila i vozila svuda, sama.

Gorčina je rasla. Težina zajedničkog života se osećala u vazduhu do te mere da su i deca povijala ramena kad su kod kuće. Više nisu imali dom. Imaju samo majku, tužnu i razočaranu, pogubljenih misli i setnog pogleda. Otac je odavno nestao duhom, a i fizički je sve manje bio prisutan. Teško za sve njih, čak i za Zorana.

Svetlana nije jedina. Mnogo je žena koje poput nje, ostaju u lošem braku, „zbog dece”, iz straha od samoće, strepeći šta će im reći stari roditelji, familija, komšije. Neke ostaju jer nemaju sredstava za život, neke nemaju kvalifikaciju i obrazovanje, neke ne mogu da rade, a neke, bogami i ne žele da rade. Ima nekih žena kojima je cilj u životu „da krckaju penziju svog muža” – sramno i ružno, naravno, u svakom smislu.

Kakvi god da su lični razlozi zbog kojih žena ostaje u lošem braku, posledice su razorne, i na nju i na decu. Živeći u nefunkcionalnom braku, bez poštovanja, ljubavi i podrške, žene gube samopouzdanje, gube zdravlje, gube volju za životom, ne brinu o deci na pravi način. U krajnjoj liniji – daju jako loš primer svojoj deci. Svakako se treba boriti za opstanak zdravog odnosa u braku, ali cena mora biti razumna. Granica postoji.

Deca najviše trpe u toksičnim vezama i brakovima. Nedostatak ljubavi u kući deca smatraju svojom greškom i krivicom. To što tata ne voli mamu i retko dolazi kući, zapostavlja ih, ova deca doživljavaju kao reakciju na nešto što su oni sami loše učinili, pa im se zbog toga sve to ružno dešava. Zna se da je deci za normalan rast i razvoj najpotrebnija ljubav oba roditelja. Od pažnje, brige i ljubavi deca najlepše rastu. Kad imaju podršku i dobar primer od roditelja, postaju odgovorni i dobri ljudi, vole i pomažu drugima kad god mogu. I, naravno, budu zadovoljni i srećni, uspešni u svemu čime se bave.

Kako se desi da sve ovo navedeno mnoge Svetlane ne znaju, ne vide, ne čuju? Imaju li te žene, „Svetlane”, majku, sestru, brata, drugaricu, nekog bliskog ko bi ih malo protresao za ramena, upitao ih „Zašto to radiš sebi, ženo Božja? Zašto to trpiš? Trgni se, imaš decu, podigni glavu, ispravi se, život je pred tobom. Promeni nešto. Kreni dalje.”

Poneka takva žena ima snage i sreću da sama odluči da promeni svoj život i život svoje dece na bolje. Poneka ima podršku porodice ili prijatelja. Većina je prepuštena sama sebi.

Kako god bilo, treba se uvek boriti za ljubav, poštovanje, saradnju i svaku pomoć u braku ili vezi. To je posao za dve osobe, oba partnera, kako i tangu (ali i u svakom drugom plesu), tako i u životu. Ali, ako jedan od partnera neće ili ne želi da učestvuje u stvaranju harmonije, već povređuje i maltretira – treba prekinuti agoniju i krenuti dalje.

Kad imate decu, uvek imajte na umu da oni uče iz našeg ponašanja, mnogo više nego iz naših lekcija i saveta. Vaša deca će usvojiti vaš model ponašanja u životu i braku, i živeće isto kao i vi. Da li to zaista želite?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *