Mamin mezimac i tatina ćera

Autor: Jasmina Lukić

Ima li šta lepše nego ući u brak iz ljubavi i dobiti decu, imati i sina i ćerku? Verujem da je to ono što svi želimo, i muškarci i žene. Imati kompletnu porodicu, zdravu i srećnu. Najlepše je kad porodica ima i svoj životni prostor, blizu roditelja. Bake i deke su uvek najpouzdanija alternativa kad roditelji odu na službeni put ili su deca bolesna.

Svakodnevica je, nažalost, daleko od idealnog. Mladi, često nezreli, beže od obaveza koje brak i porodica nose sa sobom. Na decu se sve kasnije odlučuju, najčešće čekajući stalan posao i stan. Za tih nekoliko godina, neretko promakne ona „prava” osoba i onda još neko vreme prođe dok se sve kockice ne sklope. Sve manje je onih velikih ljubavi koju roditelji podrže i pre osamostaljivanja. Teška su vremena i za roditelje, koji i sami moraju da rade duže nego ranije, često ni za sebe nemaju neke komforne uslove za život.

Ljubav je, znamo, najjača sila koja pobeđuje sve prepreke, ma kako teške bile. Ni ratovi ni teške situacije kao ova poslednja, nisu ubile potrebu ljudi da vole i budu voljeni i da imaju potomstvo. Hvala nebesima na tome. Život ide dalje.

Normalnim parovima koji se vole, pol deteta nije važan, samo neka je zdravo. Najlepše je kada imamo i sina i ćerku. Kažu naši stari da sinovi prvenci najčešće liče na majku, a ćerke na očeve. Moguće je da nam je to i želja, da se u potpunosti pomešamo s voljenim bićem u svojoj deci. Svi želimo da nam dete liči na onoga/onu koju volimo, zar ne?

Kad se dete rodi, posebno ako se na to rođene dugo čeka, nehotično napravimo od njih princeze i prinčeve, svoje ljubimce, mezimce. To je donekle sasvim u redu, ukoliko se pomenuti mezimac/mezimica ne izdvaja od ostale zajedničke dece. Svakom detetu je potrebna ljubav i pažnja roditelja, to nam je osnovna potreba, kao i hrana i voda. Nedostatak maženja u ranom detinjstvu dovodi do manjka samopouzdanja i smanjene otpornosti na bolesti, utvrdile su mnoge studije na deci odrasloj u domovima. Kod te dece se čak ne ispolji ni puni potencijal koeficijenta inteligencije. Zato decu treba od rođenja, što više grliti, maziti, nosati u rukama – biće zdraviji i pametniji, znaće da su voljeni i imaće više samopouzdanja.

Kad muškarac voli ženu, biće oduševljen što ima ćerku, minijaturnu verziju devojke koju voli. Prirodno će ćera biti tatina mezimica, ona koju tata čuva, štiti i voli. Žena će takođe obožavati malu kopiju svog muža, sina mezimca. To je sve ok ako se deca lepo vaspitaju, gaje u ljubavi i međusobnom poštovanju. Deca su zdrava i srećna, voljena, lepo rastu i napreduju, postanu dobri ljudi.

Kad nastaje problem? Onda kada se od nekoliko dece favorizuje jedno omiljeno, pa mu se daje nezaslužena prednost u svemu i svačemu. Tu nepravdu i nejednako ophođenje deca odmah prepoznaju i na to burno reaguju, s razlogom. Muka je što to roditelji često ne razumeju, pa uskraćeno dete bude dodatno kažnjeno prekorima, iako jeste u pravu. Mezimcu se kupuje više igračaka, često kradom. Mezimcu se dozvoljava i dupla doza slatkiša, iako je normalno da se sve deli. Mezimcu se ispunjava svaka želja, čak i onda kada nije zaslužio. Nepravda, velika, koju osećaju ostala deca. Bune se i protestuju, pa za to dobiju grdnju. Jer, roditelj je uvek u pravu i nađe izgovor za svoje ljubimče. I tako se poseje seme razdora među braćom i sestrama. Gorčina koju pokupe u porodici, prati ih i kad odrastu. Nažalost.

Zašto to roditelji rade? Zar nije logično voleti jednako svu svoju decu rođenu iz ljubavi, i svojim primerom im pokazivati da i oni treba tako da se vole, razumeju i pomažu među sobom? Naravno da jeste, kad se roditelji vole, razumeju se, pomažu.

Stručnjaci kažu da se u takozvanim nefunkcionalnim porodicama, muž ili žena osete nedovoljno voljeno od strane svog partnera. Manjak te partnerske ljubavi prenose na ono dete koje najviše podseća na njih. Uočavate razliku u odnosu na ono normalno? Detetu koje na njih liči, taj manje voljeni roditelj počinje da povlađuje, da ga podstiče čak i u onim stvarima koje normalni roditelji sankcionišu (na primer: sin mezimac se grubo ophodi prema bratu/sestri ili drugom roditelju, ili tatina ćera maltretira majku ili sestru).

U školi, mezimci imaju problem, nisu više glavni kao kod kuće. To im ne prija, počinju da prave probleme, bune se. Kad odrastu, uvek imaju problem da se adaptiraju. I u društvu, i na poslu, nikada ne preuzimaju odgovornost, uvek je neko drugi kriv. Nemaju realnu procenu situacije. Smatraju da su uvek u pravu i da im uvek pripada najbolje mesto, najbolji komad hrane, najlepša devojka, najbolje plaćen posao. Drugi im nikada nisu važni. Nemaju saosećanja. Sami su sebi jedino važni. Zbog toga teško nađu patnera za život i ljubav. Nemaju prijatelje.

Životni paradoks je da im čak ni roditelj koji ih je toliko obožavao i izdvajao od drugih, više nije važan. Komuniciraju s njim/njom dok im je potreban da im pumpa ego, kad to više ne može – gubi svoj značaj. Tuga velika.

Da bi nekako dobili ono što misle da im pripada, mezimci često razviju razne tehnike manipulacije. Inteligentniji budu veoma vešti u tome. Svako od nas je upoznao bar jednog manipulatora. Nasednemo svi, uglavnom, na lepe reči, malo pažnje, poneku uslugu. Ali, manipulator ne može dugo da se prikriva. Ko god ih „provali“, veoma brzo odlazi od njih.

Tužna je sudbina mezimaca. Ne razumeju prave vrednosti u životu. Vaspitani tako da su i sebi i roditelju centar sveta, dožive traumu pri prvom susretu sa realnošću. Naravno, niko nema vremena ni motivacije da nekom egoisti ispunjava želje. Zato, veliki oprez, roditelji! Popravljajte svoj brak, vaspitavajte decu jednakom ljubavlju! Normalni ljudi žele da se uzajamno vole i poštuju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *