#Ostanikodkuće

Današnji dan je počeo uobičajeno,  jutarnjom kafom. Pila sam je u miru razmišljajući  o dnevnim obavezama.  Gledala sam kroz prozor razmišljajući kako je lep dan i kako bi bilo lepo naći se sa prijateljima, smejati se, pričati.. Zvonjava telefona me prenula iz razmišljanja. Zove moja draga D.

Vest koju mi je saopštila bila je da je Dom u Trbunju u karantinu. Svi korisnici i zaposleni se vode kao zaraženi. Zaposleni su morali da se jave na posao sa spakovanim koferom. Sutra ih testiraju a svi koji budu pozitivni biće upućeni 50 km daleko od kuće, u halu Čair na dalje lečenje. Neće imati pravo na posete, odvojeni od svoje dece, partnera i roditelja. Mnoge od njih poznajem i porodično. Sve su to divni,  požrtvovani ljudi.  Razgovor smo brzo završile obe tužne i neraspoložene. Ja sam pokušala da se stavim na njihovo mesto.

Pokušavam da zamislim kako izgleda kad se odvajaš od najmilijih. Kako se pozdraviti? Šta im reći? Kako ih ohrabriti? Kako ohrabriti sebe? Milion pitanja  – nijedan odgovor.

Zapitala sam sebe da li da ih pozovem? Šta da im kažem? Jedva sam smogla snage da okrenem jedan od poznatih brojeva. Želela sam samo da joj kažem da jedva čekam da pijemo kafu na terasi našeg omiljenog kafića. Da puno toga ima što joj nisam rekla i da me pozove šta god da joj treba. Kao i da mi pozdravi ostale drugare u belim uniformama koji su tamo sa njom.

Foto: Pixabay.com

Slušalicu sam spustila sa suzom u oku. Nadam se da će ponovljeni testovi biti negativni i da će se svi vratiti svojim porodicama i svojoj deci. Osetila sam neopisivu zahvalnost što sam još uvek pored svoje ćerke i jako sam je zagrlila. Okrenula sam i broj koji nisam smela i samo mu rekla da želim da zna da ga volim i da ću ga čekati na našem mestu bez obzira na sve. Rešila sam da volim i da prkosim društvenim normama.

Ovaj virus naterao me je da shvatim da je život samo jedan i da ga treba provoditi sa ljudima koje voliš. Treba im stalno govoriti koliko su ti dragi i koliko ti je stalo jer možda svane jutro kada bude kasno za reči. Ljubav je glavna pokretačka snaga i bez nje nema života.

Marijana Bašić

Završila Ekonomski fakultet. Obožava  književnost , muziku, reku. U slobodno  vreme voli  da ispija  kafe sa prijateljima . Voli da se šali  na svoj racun.Veruje u ljubav. Inače, bavi se statistikom tj. prati gledanost filmova po bioskopima tako da je uspela da spoji lepo i korisno. Razvedena, i mama jedne prelepe devojčice. Smeje se glasno i vodi ćerku sa sobom. Obožava da piše teme iz svakodnevnog života.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *