Kod mudrih žena na kafi

Dve sredovečne prijateljice, obe udovice s odraslom decom, volele su da bar jednom nedeljno popiju kafu uz prijatan razgovor. Volele su da slušaju dobru muziku, putuju i čitaju knjige različitih žanrova. Kako su proticale godine, teme razgovora uz kaficu su se menjale, ali je deo o deci, muškarcima, kuvanju i knjigama opstajao uvek. Ćaskanju uz kafu su se sve češće, priključivala i njihova deca (sada odrasla), ali i drugarice njihove dece.

Kafa se kuvala najčešće naizmenično, u kući jedne od njih dve, mada se dešavalo da odu u kafić na obali reke ili jezera i da usput prošetaju. Pripremale su jedna drugoj ukusne zakuske i kolače, nekada ručak ili večeru, kako se potrefi. Nekada su odlazile i u kafanu da štagod pojedu, uostalom, u nazivu je kafa, ne mora se uvek ona piti, može i vino, zar ne?

Mnogo su putovale, i službeno i privatno, prepričavale različite dogodovštine, naročito one koje se odnose na nesporazume oko različitih jezika, običaja i kultura, pa se slatko smejale. Razmenjivale su savete oko rešavanja životnih problema, koje su obe smatrale izazovima.

„Dođi na kafu popodne”, čujem moju ćerku kako poziva drugaricu da dođe. „Da li ti je mama kod kuće tada?”, pita s druge strane. „Neće biti, ima nešto zakazano”, odgovara moja ćerka. „Ok, onda ću doći drugi put, kad bude bila i mama”, reče ćerkina drugarica. Smejem se, simpatično mi je i slatko. Drago dete, ima bolesnu majku, nema s kim da podeli svoju muku i bol, naravno da sam uvek  tu za nju. Onako, duboko u duši, srećna sam što me doživljavaju i kao mamu i kao prijateljicu, i moja deca, i njihovi drugari, što mi poveravaju svoje tajne i pitaju za savet. U ovim godinama to smatram uspehom, zaista.

U vreme uobičajenu za „kafu” s prijateljicom, došla je i ćerkina drugarica. Posle upoznavanja i degustacije kolača, devojke su se povukle u drugi deo sobe. Iako formalno razdvojene, bile smo dovoljno blizu da čujemo razgovor druge dve. Tako saznasmo da je ćerkina drugarica u delikatnom problemu: majka bolesna, tata se izgubio negde u prevodu i u životu, dečko Grk, a ona trudna, ne radi. Pogledom ka nama, nemo moli da se uključimo i posavetujemo je.

Naravno, tu smo za decu, uvek. Pitamo za važne detalje: šta je po struci (da joj tražimo i nađemo posao), da li i dečko želi njihovo dete, da li njegova porodica u Grčkoj zna za njihovu vezu i dete. Nažalost, navikle smo da se na očeve retko kad može računati ako rano pobegnu od roditeljstva. Majci ćemo pomoći, ima puno žena naših godina koje su bez posla i rado bi brinule o nekom bolesnom.

„Znači, oboje želite dete, lepo se slažete”, reče moja prijateljica. Maja klimnu glavom. „I njegovi me vole, raduju se da im budem snaja”, reče. „Hvala Bogu”, rekoh, „jedna velika briga manje”. „Šta si ti ono završila, ekonomiju?”, pitam. „Da”, reče Maja. „Ali nemam posao”, progovori tužno.

„Imaš li LinkedIn profil? Jesi li se prijavila na neku od baza podataka za traženje posla Lako do posla, Jooble, itd.?”, upitah je. „Ne”, odgovori. „Onda, na posao, dolazi ovamo”, reče moja prijateljica i sede za kompjuter. Za tren oka joj je napravila profil na LinkedIn-u i otvorila naloge na svim poznatim berzama rada.

„Imaš li CV?” uglas ćemo moja prijateljica i ja, pa se zakikotasmo. „Dođi, dete”, začas smo je slikale i uz pomoć moje ćerke sročile CV da valja.

One iskre u pogledu, rumeni obrazi, sreća koja sjaji, pa nema većeg zadovoljstva za dve mame kada to vide u Maji! Devojke odoše da ćućore, nas dve nastavismo naše priče usput prebirajući koga poznajemo iz oblasti ekonomije. „Pa da, Pera”, seti se moja prijateljica „Radi u onoj stranoj firmi, uvozi automobile, dugo ga nisam ni čula ni videla”.

I tako se sve lepo posložilo, dogovorismo se sa starim prijateljem da se nađemo. Posle pretresanja dogodovština iz mladosti, šta ima novo s decom, ko je u braku, imaju li decu i gde sada žive (jer mnogi su u inostranstvu), ispade super što je Peri potreban mladi komercijalista. Taman za našu Maju. Tako i beše. Normalan, porodičan čovek, ne pravi problem što je trudna, zna da će dati sve od sebe ako je motivisana. Uz kafu, rešismo i ovaj problem.

Setih se moje komšinice Cece, čuvala je decu koja su sada porasla i idu u školu, pa nema posao. „Dođi na kafu”, rekoh joj, „Ima jedna fina gospođa koju treba pričuvati, a ćerka će joj imati bebu za nekih 7 meseci”. „Stižem”, srećno izgovori Ceca i eto je očas na vratima. Sve se lepo dogovorismo, kao i uvek.

Moja ćerka sa Majom obilazi stanove, ima ih u našem kraju, biće blizu mame. Ceca će brinuti o Majinoj mami. Rođaci iz Grčke planiraju svadbu. Dečko je presrećan, sad kad i Maja ima posao, sve je lakše i lepše. Biramo venčanicu, radujemo se s mladima.

Život je lep. Naročito kad imaš za prijateljicu mudru ženu s kojom piješ kafu.

Jasmina Lukić

Lekar s višedecenijskim radom u farmaceutskoj industriji i kliničkim ispitivanjima. Volim porodicu, prijatelje, prirodu, sport, muziku i lepu pisanu reč. Prave vrednosti su uvek u modi!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *