Kaznite dete, ali tako da mu ne naudite

Autor: Jasmina Lukić

Imati dete je velika želja, radost, ponos, ali i ogromna odgovornost. Uloga roditelja je da dete nauči svim važnim stvarima u životu, da budu dobri ljudi, radni i vredni, da vole i poštuju, pomažu drugima, štite slabije i nemoćne. Nije to lak posao. Nagrada stiže mnogo kasnije, kada dete odraste i kada vidite da je postalo onakva osoba kakva i treba da bude.

Svakodnevne obaveze nisu male. Od rođenja dete treba hraniti, kupati, presvlačiti, učiti da jede, govori, hoda… Nešto kasnije i da crta, piše, čita, računa… Da bude dobar u školi i na fakultetu, da bude dobar radnik, da… Detetu stalno dajemo uputstva, govorimo šta i kako treba da se radi, objašnjavamo, odgovaramo na pitanja…

Valja imati na umu da deca i pre nego što progovore, pažljivo posmatraju šta mi, roditelji, radimo. Kako se ponašamo? Kako reagujemo na neke situacije? Nije u pitanju samo puko posmatranje. Deca bukvalno kopiraju nas, roditelje, i od malih nogu rade isto što i mi.

Izuzetno je važno da roditelji budu dosledni u vaspitanju deteta i da se i sami ponašaju u skladu sa onim što traže od deteta. Na primer: pranje ruku čim se uđe u kuću spolja, kao i pre svakog jela, ako svi perete ruke – praće ih i dete, ne samo sa Vama, već uvek, i kad odraste. Tokom obroka, prekorevate dete što priča dok su mu usta puna hrane? To je sasvim u redu ukoliko Vi to niste izgovorili dok istovremeno žvaćete svoj zalogaj. Ako jeste, dete neće usvojiti ono što ste mu rekli – nastaviće da priča dok jede, jer praktičan primer Vašeg ponašanja ima jače dejstvo. Mislite o tome.

Savremeno doba, u kojem oba roditelja rade, ne ostavlja mnogo vremena za bavljenje decom. Roditelji su umorni i nervozni, deca željna njihove ljubavi i pažnje. Često se iscrpljeni roditelji opredele za liniju manjeg otpora, pa detetu uključe televiziju, video, crtaće, igrice. Da, to će na kratko zabaviti decu. Svaka skupa igračka će obradovati dete – takođe na kratko vreme. Jer, ni to, kao ni skupa odeća, ni moderan telefon, firmirane patike i slične stvari – nisu ljubav, nisu briga, pažnja, niti nega koja je deci potrebna od strane roditelja.

Međutim, topao pogled, lepa reč, zagrljaj i poljubac mame i/ili tate je ona važna i lepa, mala pažnja, kojom se deci iskazuje ljubav. Slično je i kad mama skuva omiljeno jelo, tata ispeče palačinke, kad ušuškaju dete pred spavanje, otpevaju mu uspavanku ili ga češkaju dok ne zaspi.

Deci je potrebna komunikacija i osećaj pripadnosti porodici. Najbolje ćete to negovati uključivanjem deteta u vaše aktivnosti: da zajedno spremate ručak, mesite, postavljate sto, perete sudove, idete zajedno u kupovinu, na pijac.

Deci treba davati jednostavne zadatke u kućnim obavezama, u skladu sa njihovim uzrastom: da skupi svoje igračke u kutiju, da odnese pribor za jelo na sto, da dosipa vodu ili šećer u testo kad se mesi, da opere neku posudu (u početku plastičnu, na primer), da svoj prljav veš stavi u korpu u kupatilu, da ode da kupi hleb ako je prodavnica blizu i slično. Tako dete stiče samopouzdanje i odgovornost, uči da pomaže roditeljima.

Zašto je važno imati dobru komunikaciju s detetom? Pa, jednostavno je, bez toga nema vaspitavanja. Ako se dete oseća voljeno i sigurno, ima osećanje bliskosti s roditeljima i pripadnosti porodici, ono će prihvatiti svaki savet i svako ograničenje od strane roditelja.

Oni roditelji koji iz neznanja i neukosti jedno rade, a drugo zahtevaju od svoje dece – neće postići željeni rezultat.

Dete će se ponašati kao i roditelj, roditelj će se grditi dete, dete će biti nezadovoljno i buntovno, jer ne razume zbog čega je krivo. Ako se ponašanje roditelja ne promeni dok je dete malo, problemi će se gomilati. Dete će nastaviti da radi po svom, roditelji će zabranjivati i kažnjavati, neki će i tući… Na taj način će i fizički i psihički povrediti dete.

Da li je dete krivo? Naravno da nije. Tako je (ne)vaspitano. A vaspitanje je posao i odgovornost roditelja, to se nosi iz porodice, iz kuće. Ranije, kada su porodice bile velike, uz bake i deke i puno braće i sestara, lakše je bilo učiti decu lepom ponašanju – bilo je dosta starijih i svi su pomagali.

Neki roditelji, pogrešno, očekuju da škola odradi posao vaspitavanja deteta. Ne, škola je zadužena za obrazovanje i nešto discipline, a porodica za lepo ponašanje.

U procesu vaspitavanja, uz objašnjenje zašto je nešto važno da se radi/ne radi i lični primer, potrebne su i nagrada i kazna.

Kad dete uradi valjano ono što se od njega traži – dobije nagradu: uzvik „Bravo!“, poljubac, zagrljaj, omiljenu voćku ili slatkiš. Svi pamtimo detetov prvi korak, prvu upotrebu noše, prvi crtež, skupljene igračke, prvi put postavljen sto. Naša sreća i radost je za dete velika nagrada. Tako se dete stimuliše da bude „dobro“.

Nepoželjno ponašanje se kažnjava: laž, neurađen domaći zadatak, nepoštovanje dogovora s roditeljima, namerno oštećena stvar iz besa i slično. Valja mudro odabrati kaznu, jer ona treba da bude efikasna – da dete ne ponovi taj loš postupak. Veoma je važno da kazna bude primerena učinjenom, ni pregruba niti previše blaga. Takođe je važno da se kaznom ne povredi dete, ni fizički niti emotivno.

Batine su, nadam se, prevaziđene kao metoda vaspitavanja. Osim fizičkog bola, ponižavajuće su i nanose veliki emocionalni bol. Uvrede su jednako neprimerene, štetne i bolne po dete – posledice su osećaj odbačenosti, manje vrednosti i nevoljenosti. Tako grubo kažnjavana deca izrastu u nesigurne, depresivne ljude, sklone raznim zavisnostima. Zbog manjka podrške, bliskosti i ljubavi teško ostvaruju veze sa drugim ljudima. I zato, nemojte tako kažnjavati svoju decu!

Kako onda kazniti dete, a ne povrediti njegova osećanja i psihu?

Najpre treba znati šta dete veoma voli. Dobar roditelj to zna. Podrazumeva se da za kaznu nećete odabrati neku veoma važnu stvar za život deteta (hranu, odeću, šetnju). Neka deca vole slatkiše, neka igrice, neka crtaće, neka vole da se dugo maze. Starija deca žele da imaju moderne mobilne telefone, sportsku opremu, neki komad garderobe.

Svrsishodna kazna podrazumeva ukidanje neke omiljene stvari na neko (razumno) vreme. Na primer: nema slatkiša/igrica/crtaća naredna 2-3 dana, ili svog mazuljka ne pomazite nekih sat vremena, a starijoj deci ne kupite mobilni, patike ili fensi suknjicu. Važno je da dete oseti nedostatak nečeg što voli/želi na neko vreme. Kazna ne treba da traje predugo, niti da bude prevelika, jer može izazvati frustraciju i bes, a to nam nije cilj.

Adekvatna kazna će dati željni efekat – dovoljno da se ubuduće izbegava loše ponašanje.

Kao u svemu u životu, i u vaspitavanju, nagrada i kazna treba da budu u balansu. Svako preterivanje, kao i potcenjivanje, dovešće do suprotnog dejstva od željenog. Nemojte to raditi svojoj deci!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *