Dečji vrtić

Autor: Snežana Đenadić

Da li ste išli u vrtić? Vodite ili ste vodili svoju decu? Kada dođete kući da li vam prepričavaju doživljaje? Obdanište je svima, manje više, poznata tema, što iz ugla roditelja, što iz ugla dece koja su boravila u vrtiću. Vrtić je čarobno mesto. Izvor lepih uspomena, druženja, igre, učenja kroz igru, nestašluka.

Kada budete prolazili pored nekog vrtića, zastanite i pogledajte malo bolje, znači očima deteta. Samo šarenilo fasade govori da je to lepi dvorac iz bajke sa srećnim krajem. Boje su vesele, tople i lepe kao i „stanovnici” vrtića – deca.

Kada kročite u vrtić tada birate bajku u kojoj ćete biti glavni junak. Tu je tek šareniš, raznolikost, velika ponuda najrazličitijih detalja prilagođenih deci. Ispred svake sobe su dečiji radovi koji krase panoe. Tu su dvorci, tu su likovi iz bajke, tu su gusenice, tu je proleće, leto, jesen, zima, i još mnoge stvari koje razvijaju maštu i kreativnost.

Kad se nađete u vrtiću osetite se potpuno živom. Sve vri od života, žagora, smeha, plača.

Deca su anđeoska bića, iskrena i neiskvarena. Sreća im je važnija od toga da su u pravu pa se brzo svađaju a još brže mire, anđeoske dušice i zvonki radostan smeh, ima li šta lepše za umornu dušu odraslih? Kada vam se dete obrati, kad poželi da vas zagrli ili da vam pokloni svoj crtež, e tek tad možete biti sigurni da ste dobar čovek.

Deca intuitivno osećaju. Iskreno i od srca reaguju i njihovi postupci su uvek obojeni osmehom i ljubavlju. Mi, odrasli, još mnogo moramo da učimo da bismo dostigli taj veličanstveni nivo deteta.

Za decu kažu da su to mali ljudi, ali ja sam sasvim sigurna da su deca veliki ljudi sa velikim Lj, a da smo mi odrasli mali, jadni, uplašeni.

Vrlo je često mišljenje da deca ništa ne znaju, znate već – šta zna dete… E, pa da vas razočaram, znaju ne samo više nego što mislite, već znaju mnogo više od nas. Oni sve osećaju i ponašaju se prema osećaju, a to je najbolje i nepogrešivo znanje.

Ispričaću vam jednu priču, samo da vidite kako devojčica od 6 godina može biti bolji psiholog i od profesionalnih psihologa.

Reč je o aktivnosti u pripremnoj predškolskoj grupi, uzrast šest godina. Deca obrađuju bajke. Okruženi su dvorcima od papira, kostimima junaka iz bajki. Jedna bajkovita atmosfera u kojoj sva deca učestvuju svim srcem. Analiziraju likove iz bajke, a da nisu ni svesni toga.

Kako sam već rekla, od dece se svašta može naučiti i oni mogu divno iznenaditi odgovorom. Stiglo se do lika veštice u bajci. Deca opisuju vešticu… Ružna je, zla je, pakosna…

Foto: Privatna arhiva

Devojčica Boba, smirenim i sigurnim glasom, iznosi svoje mišljenje. Molim vas da obratite pažnju. „Veštica je postala ružna i zla samo zato što joj niko nikada nije rekao da je lepa. Da joj je to neko rekao i da je jako zagrlio, ona ne bi bila ni ružna ni zla.“

Da li treba da se zamislimo? Da li treba da se zapitamo i da vodimo računa ne samo o svom činjenju, nego i o nečinjenju? Da li smo nekada nekog odbili, povredili, unesrećili samo zato što nismo ništa učinili?

Da, svi smo mi zajedno krivi što smo postali i ružni i tužni. Deca to vide i znaju, njih ne možemo prevariti. Ni lažnim osmesima, ni laskanjem, ni slatkorečivošću. Oni znaju da su iskren zagrljaj i lepa reč, odnosno ljubav, potrebni da se ne postane veštica.

Vrtić nije samo zgrada u kojoj deca borave. Vrtić je carstvo snova, želja, kreativnosti, nadahnuća i najlepše carstvo u kome zaista i iskreno caruje drugarstvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *