Da li je usvajanje dece tabu tema?

Autor: Danijela Lakićević

Kada utihne svaki uzdah, prolivena suza, kada reči više nema za utehu, za nadanje… Kada ostanu sami sa svojim bolom, sa vriskom duše što spas traži… ni tada ne gube veru, veru da će osetiti male ruke oko svog vrata, veru da će čuti umilni glasić koji ih doziva i zvonki smeh svoga deteta.

Teško im je, mi koji smo blagosloveni i kojima je Bog podario najveće ovozemaljsko blago, gledamo ih, saosećamo se sa njihovim bolom ali ni iz daleka ne možemo da se poistovetimo sa njima. A mi smo tu zbog njih i oni zbog nas. Mi njima da pomognemo da ustraju, oni nama da pokažu koliko jaki mogu da budu.

Jedna od, rekla bih, veoma bolnih tema današnjice, svakako.

Da li je tabu? Mislim da i dalje jeste.

Ne znam ni kako bih pisala a da ne uđem u šture podatke i analize, da ih ne povredim. Svi su oni borci, veliki i hrabri ljudi. Svi oni zaslužuju našu pažnju i razumevanje, podršku. Svi oni zaslužuju da budu roditelji.

A nekada prosto to nije moguće. Pored svih napora lekara i njih samih, pored napredne tehnologije, savremene medicine i svega dostupnog u današnje vreme, nekada, jednostavno, nije moguće da se ostvare kao roditelji. Tada neki od njih ustanu iz pepela, podignu glavu, suoče se i odluče na plemenit čin, humano delo – usvoje dete.

Zamislite sada koliko oni ljubavi imaju u sebi, koliko je ljubavi za taj korak potrebno. Ne možemo ni da zamislimo.

Usvojenje ili adoptivno roditeljstvo je za određeni broj dece jedini način da steknu porodicu a za jedan broj parova jedini način da se ostvare kao roditelji. Stoga, ovaj čin zaslužuje afirmaciju i podršku kompletnog društva. Ova veoma osetljiva i nadasve još uvek nedovoljno zastupljena tema iziskuje punu pažnju države, stručnih službi, ministarstava ali i svakog pojedinca.

Buđenjem svesti i pružanjem podrške kako parovima koji usvajaju decu, tako i toj deci kada dođu u novu porodicu mi u stvari pokazujemo veličinu čovečnosti, veličinu nas samih.

I onda kada se sklopljenih dlanova, molitvom osnaženi, uzdignu iznad sebe, prevaziđu sve preke poglede, šaputanja i sažaljenje u oku bliskih ljudi dočeka ih sledeće…

Zamotan u razne zakonske forme i okvire, proces usvajanja počinje podnošenjem zahteva organu starateljstva, odnosno Centru za socijalni rad. Ovaj organ sprovodi procedure ispitivanja podobnosti svakog para koji aplicira za usvajanje deteta. Kada se obavi kompletna stručna procedura zahtev se dostavlja Ministarstvu rada i socijalne politike koji vodi jedinstveni registar usvojenja. Upisom u ovaj registar par ili pojedinac dobija dokaz opšte podobnosti za usvajanje deteta i ulazi u dalju proceduru. I tu bitka tek počinje.

Zakon propisuje razne klauzule koje se moraju poštovati. Tako usvojitelj može usvojiti bebu od tri meseca ali i tinejdžera od 18 godina. Razlika u godinama između usvojitelja i deteta ne sme biti manja od 18 niti veća od 45 godina. Samo deca koja su trajno lišena roditeljskog staranja mogu da uđu u proceduru usvajanja. Sve pomenuto utiče na ishod i dužinu trajanja postupka usvajanja.

Ovde zakon dozvoljava da biološki roditelj može jednom u godini dana da se interesuje za svoje dete i da to bude dovoljno da ono ne može da uđe u proces usvajanja. Time je više dece smešteno u hraniteljske porodice.

Dužina trajanja ovog postupka se nekada svaljuje i na parove koji biraju decu. Nisu sva deca dobrog zdravstvenog stanja, ima mnogo i romske dece. A dete ne zna koje je boje, ne zna da li je zdravo, potreban mu je zagrljaj, topla reč majke koja ga štiti, koja mu govori da će sve biti dobro.

Kako bi pomogli i deci i roditeljima koji istu ne mogu da imaju, osim da ih usvoje, moramo više da pričamo, da edukujemo, da radimo i sa njima i sami sa sobom. Daleko jeste, teško jeste ali, kada znamo da će nečiji zagrljaj izmamiti osmeh na licu deteta a isti ispuniti onu bolnu prazninu u duši, ništa nije teško i sve je tako blizu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *