Stefana Stojković – Kiriku koji ne poznaje granice

Autor: Stefana Đorđević

Dom lavova i žirafa, kontinent paradoksa – Afrika. Nigde nije veća stopa gladi, bolesti i siromaštva, a istovremeno nigde na svetu nema toliko nalazišta najskupljih dijamanata. Nigde na svetu ljudi nisu žedni kao u Africi, pored skoro 10 reka koje se svrstavaju u najduže na svetu.

Na prvi pogled nestvarna, baš poput šarenolike Afrike jeste mlada umetnica, po struci diplomirani istoričar – Stefana Stojković, koja je za mnoge sa instagrama poznata kao ,,Artwall Kirikou”. Umetničkim nadahnućem svoju viziju života, autentičnu energiju i emocije čarobnom kičicom prenosi na platno. Poput malenog Kirikua na kreativan način traga za naizgled nestvarnim i nedokučivim. Njena slikarska ostvarenja su dodir prošlosti i budućnosti, radoznalosti i neumornosti, pobune i prkosa, pitanja i odgovora.

Pored toga što možemo nositi Kiriku majice, koje su simbol hrabrosti, ove godine možemo uživati i uz ostala slikarska ostvarenja na Stefaninoj prvoj samostalnoj izložbi, koja će biti organizovana krajem maja u Nišu.

Kako opisuješ svoj slikarski početak, s obzirom na to da si još u ranom detinjstvu pokazivala naklonost ka umetnosti?

Čudno zvuči, ali bilo je to pre dve decenije. Sećam se da je moja majka stalno donosila neke blokčiće s posla i davala mi da crtam po njima. I tako je sve počelo. U početku su to bili mali crteži. Sećam se da sam uvek crtala neki modele haljina, možda zbog toga što je majka radila u tekstilnoj industriji. Kasnije, kada sam krenula u školu pokušavala sam da što više usavršim crtanje i želela sam da se bavim realizmom. Ali mi to nikako nije polazilo za rukom i uvek mi je falilo strpljenje. Onda sam otkrila Van Goga, Monea, Sezana i shvatila da mi više leži impresionizam. Moje veštine usmeravala je sestra moga oca, koja je profesionalni slikar. Nisam razmišljala o tome da se bavim slikarstvom, pa sam svoje obrazovanje usmeravala ka drugim oblastima. Ali slikanje me je uvek pratilo. Ne mogu da kažem kao hobi, jer slikanje je za mene poput disanja – jedna posebna ljubav.

Odakle potiče ljubav prema Kirikuu i povezanost sa Afrikom?

Dom lavova i žirafa, kontinent paradoksa – Afrika. Nigde nije veća stopa gladi, bolesti i siromaštva, a istovremeno nigde na svetu nema toliko nalazišta najskupljih dijamanata. Nigde na svetu ljudi nisu žedni kao u Africi, pored skoro 10 reka koje se svrstavaju u najduže na svetu. Afrika, najšareniji i najtopliji kontinent. Zemlja najdivnijih arabeski. Zemlja lepota i raznovrsnosti. Kontinent na kome ljudi skromno žive i čini se, srećni su zbog toga. Zemlja najlepših osmeha. Kontinent mudrosti. Kontinent koji govori više od 1000 jezika. Zemlja gde više ljudi govori francuski jezik nego u samoj Francuskoj. Iako najstariji, još uvek neistražen kontinent. I naravno domovina Kirikua. Zato je Afrika moja nepresušna inspiracija.

A Kiriku? Kiriku je alter ego. Taj mališan ne prihvata nametnuto, želi da proširi svoje vidike i pronađe sopstvene odgovore na sva pitanja. On je neumoran, radoznao, brz. Pitanje koje Kiriku stalno postavlja: „Zašto je čarobnica zla?”

Odrasli imaju već ustaljene odgovore, ako ih uopšte i imaju. Kiriku se, međutim, trudi da pronađe istinu. Tako želim da tragam za novim odgovorima i kreativnim rešenjima.

Kiriku i opominje da se ne treba plašiti ala i bauka i da se sve može postići, ne praznoverjem, već preuzimanjem stvari u svoje ruke. Zato Kiriku!

Moje iskustvo potvrđuje da nije veliki broj ljudi gledao crtani film ,,Kiriku”. Zanima me, da li si bila u situaciji da te pitaju o čemu se u njemu radi?

Upravo tako. Dosta ljudi ne zna ko je Kiriku. Uglavnom se stariji sećaju tog sićušnog dečaka koji tačno zna šta želi, čak i pre svog rođenja. I oni su oduševljeni celom idejom. A onima koji ga ne znaju kažem to je sićušno crnče koje svojom upornošću uspeva da stigne do cilja. I gledajte Kirikua! Ipak je to prvi sinhronizovani crtani kod nas, a glasove su dali Gaga Nikolić, Vesna Trivalić, Ljiljana Blagojević, Katarina Žutić…

Posmatrajući tvoja slikarska dela možemo uočiti motive iz istorije. Da li to ima veze sa tvojim zanimanjem?

Naravno. Većina mojih dela ima veze sa istorijom. Zapravo, sve ima veze sa istorijom. Ona prožima naš život. Za mene je to vrsta umetnosti kojom povezujemo danas sa onim što je bilo juče i povezujemo danas sa onim što će biti. Mislim da nas istorija, zapravo, uči kako da stvorimo nešto dobro u vremenu u kojem smo, učeći iz prošlosti, da bi nam sutra bilo još bolje. Onima kojima je istorija bila dosadna u školi i koji kažu kako to može neko da uči, to su samo godine i datumi, mogu poručiti da istorija ne treba da se uči, već razume. Šopenhauer je rekao: „Da je čovečanstvo odvajkada bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina.”

Šta najviše utiče na tvoju stvaralačku inspiraciju?

Stvaralačka inspiracija je zapravo veoma čudna stvar. Ona je ćudljiva i nepredvidiva; često dolazi sama, onda kada joj se ne nadamo. A nekad kada nam je preko potrebna, nema sile ni metode kojom ćemo je dozvati. Ali, definitivno, ljubav je ono što daje ton inspiraciji! Ljubav kao proces tokom kojeg sebe vidimo kroz druge stvari, druge ljudi, može izuzetno da utiče na stvaranje jednog umetnika. Jer ljubav je sklonište, sigurno mesto na kojem duša može pobeći da se makar na trenutak skloni od okrutnog sveta, pa tako spokojni i mirni utonemo u drugi svet i stvaramo. Ali ljubav je i vulkan, zemljotres, oluja, ono što u nama probudi nemire i prodrma nas, pa nekad ne možemo sve te osećaje da prenesemo na platno. A nekad nas ljubav i oslabi, pa kažu ljudi – iz patnje nastaju najbolja dela. Mogu slobodno da kažem da je ljubav ono što pokreće umetnost.

Kom pravcu bi pripadala ona dela koja slikaš za ,,svoju dušu”?

Smatram da još uvek nemam definisani stil, ali naginjem ka impresionizmu. Uglavnom koristim akrilne boje u kombinaciji s lanenim uljem. Slike su dosta svetle i šarene. Crtež nikada nije precizan. Stoga smatram da još dosta treba da učim. A ono što crtam za „moju dušu” jesu manastiri. Inspirišu me zadužbine Nemanjića. Tako da će moja prva samostalna izložba biti posvećena nasleđu koje nam je svetorodna dinastija ostavila. Smatram da nismo svesni kakvo blago kriju naši manastiri. Uzmimo za primer Studenicu. Ona je starija i od Mona Lize, Sikstinske kapele, Tadž Mahala… A naši ljudi hrle u svet, a zaboravljaju da mi ovde imamo nešto mnogo dragocenije. Zbog toga bih volela da ovom izložbom, koja će biti u Nišu krajem maja, u Banovini, nateram ljude da se malo zamisle pre nego što krenu da obilaze druge države, da li dovoljno poznaju svoju.

Koju sliku smatraš svojim najvećim dosadašnjim dostignućem i zbog čega?

Nijednu. Ako bih neku sliku smatrala potpuno završenom to bi bio kraj mog slikanja. Smatram da uvek treba težiti ka nečemu boljem, višem, sjajnijem. Treba uvek tražiti nova rešenja, nove tehnike. Na život gledam kao na jedno veliko platno, mi imamo četkice i boje i na nama je šta ćemo naslikati.

Kako si došla na ideju da umetnost preneseš na odeću?

Jednostavno umetnost može ne samo da se urami već i obuče! I tako je stigla prva Kiriku majica. Uniseks majica, od pamuka, ravnog kroja. Za sve one koji tragaju za odgovorima, za smele, za odvažne, za sve one koji se ne mire sa sudbinom, za hrabre.

Šta misliš o statusu umetnosti u današnjem vremenu? Da li je moguće da opstane u svetu tehnologije?

Samo u umetnosti sloboda nije iluzija. A ko ne voli slobodu? Umetnost će opstati.

Smatram da je umetnost unutrašnja potreba svakog čoveka. Ona govori šta je u nama, otkriva našu dušu. U ovom modernom svetu sa ogromnim brojem zakona i obaveza prosto je predivno osetiti slobodu. Citirala bih Tolstoja koji kaže: „Umetnost je ljudska aktivnost koja se sastoji od toga da jedan čovek svesno, sredstvima spoljašnjih simbola, prenese svoje osećaje na ljude koji kasnije posmatraju i analiziraju to delo i da prođu kroz to isto emotivno iskustvo”. Dakle, baviti se umetnošću znači stvoriti veze među ljudima.

U današnjem kapitalističkom svetu, nažalost, umetnost često biva zapostavljena. Ali, ako malo bolje razmislimo, nijedna epoha nije ostala upamćena po bankarima, biznismenima, advokatima, već po filozofima, pesnicima, slikarima i njihovim delima.

Umetnost se polako digitalizuje. Sve više je digitalnih crteža. Društvene mreže se mogu iskoristiti u svrhu promovisanja umetnosti. One predstavljaju odličnu reklamu zbog velikog broja ljudi koji ih koriste i zbog brze interakcije samih korisnika. Vaš rad jako brzo može dospeti do ljude širom sveta. Tako sam i došla na ideju da putem interneta prodajem svoje slike. Prošle godine sam pokrenula onlajn prodavnicu „Artwall Kirikou”. Pored mojih slika radim i po porudžbini. Zapravo, poenta stranice je da nečiju ideju prenesem na papir. Pa se dosta ljudi javlja s idejom šta bi voleli da imaju na svom zidu, a ja se trudim da to što bolje realizujem.

Kada bi imala priliku sa kojim slikarom bi razgovarala i zašto?

Definitivno to bi bio Dragoš Kalajić. Veliki slikar, filozof i pisac, smatram još uvek nedovoljno cenjen kod nas. „Ideolog nove Evrope”, „arheo-futurista”, „genije humanizma”, „učitelj života”, tako ga italijanska likovna kritika vidi. Dragoš i njegovo delo nikada nisu bili aktuelniji, potrebniji i značajniji nego baš u ovom trenutku, u toku ovog nezadovoljstva, dok pokušavamo da stojimo uspravno i da osmislimo naše živote među ruševinama propalih država, potrošenih ideologija i globalnih ekonomskih sistema u raspadanju.

Njegove slike su blistave, inspirisane filozofijom i novom Evropom. Izvedene su minucioznom tehnikom i vrhunskim slikarskim umećem, sa mnoštvom filigranski urađenih detalja, na kojima snažni plavokosi muškarci mišićavim rukama drže u zagrljaju platinaste lepotice ispod svevidećih laserskih orlovskih pogleda džinovskih orlova. Zanimljivo mi je da nije mnogo držao do svog slikarstva. Pred smrt je govorio da je u Rimu slikao isključivo zbog novca. Retko ili gotovo nikako nije prodavao svoja platna, jer nije mogao da postigne rimske cene. Radije ih je poklanjao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *