Prof. dr Ratko Božović – ,,Kad strah blokira sve forme čovekovog svakodnevlja i stila življenja, od toga nema gotovo ništa okrutnije i beznadežnije.’’

Profesor Ratko Božović je rođen u Banjaluci. Završio je Filozofski fakultet u Beogradu, a na istom je magistrirao i doktorirao. Radio je kao jugoslovenski dopisnik francuskog časopisa za svetsku politiku ,,Democratie Nouvelle“ (Nova demokratija) i bio je urednik edicije ,,Kultura i društvo“.

Jedan period života proveo je na studijama u Parizu, a drugi u Njujorku.

Redovni je profesor Beogradskog univerziteta u penziji i član Udruženja književnika Srbije. Specijalizovao se u oblastima teorija i sociologija kulture, sociologija slobodnog vremena i sociologija umetnosti.

Bio je dugogodišnji šef Katedre za novinarstvo i političku sociologiju. Tokom svoje bogate karijere predavača radio je sa mladim ljudima na Fakultetu političkih nauka, Fakultetu dramskih umetnosti, Filološkom faklutetu, Fakultetu likovnih umetnosti i Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a studenti u Crnoj Gori imali su prilike da čuju ovog vrsnog i uglednog profesora na Fakultetu politički nauka u Podgorici, Fakultetu vizuelnih nauka Mediteran univerziteta i na Filozofskom fakultetu u Nikšiću. Trenutno predaje Sociologiju umetnosti na  Fakultetu umetnostina UDG univerziteta u Podgorici.

Autor je više desetina dela, kao i naučno-stručnih radova i učesnik je u brojnim naučnim projektima. Dobitnik je nagrada: ,,Đorđe Fišer“(za doprinos humoru i satiri);,,Radoje Domanović“ (nagrade za teorijski pristup satiri); ,Tipar” (za životno delo u oblasti humora i satire), Muškarac životnog stila. Dobitnik je i nagrade koju uručuje komuna ,,Porodica bistri potoci“. Časopis Dialogos dodelio mu je nagradu za najbolje delu u regionu za studiju ,,Paradoksi medijske slobode“.

Profesor Božović je primer kritičke svesti, britkog uma i jezika. Njegove opservacije edukuju, inspirišu i motivišu. Za Mom secret profesor Božović govori o urušavanju društvenih vrednosti – anomiji, obrazovanju, intelektualcima i položaju čoveka u savremenom svetu.

Da li građani Srbije žive u anomiji?

Građani Srbije žive u anomičnom društvu, u zajednici poremećene društvenosti. Već duže vremena vlasnici smo anomičnog društva u kome dominiraju haos, nasilje i bezakonje. U njemu su najprisutnija ekstremna ponašanja, koje Emil Dirkem, rodonačelnik sociološkog pojma anomije, vezuje za patološka društva.

Kad se suočimo sa okolnostima entropije, kad u našem društvu preovlađuju ekstremna ponašanja, eto, i odgovora: naše društvo je bolesno. U tome je sadržan i tragizam postojanja. U njemu surovo gospodari strah. A energija straha zatvara, steže, sapinje i oštećuje sve što je u delokrugu njegovog razornog delovanja. Kad strah blokira sve forme čovekovog svakodnevlja i stila življenja, od toga nema gotovo ništa okrutnije i beznadežnije.

Pod pritiskom straha, čovekova osećanja i misli u stanju su žestoke napregnutosti, stresa i teskobe. Ona sežu do bolesti, tuge, patnje i očajanja. Bojim se da smo zaboravili građansku neposlušnost iz 96/97. godine, kada je podanik, kao biće od straha, ustupio mesto građaninu, koji je bio oslobođen straha od vlasti. On je uveliko ismejavao aktuelnu i autokratsku vlast jer ga je bila pokrala na izborima.

Pitam se, gde su ti građani. Možda je to bilo krtkotrajno izmicanje od anomije i straha, njegova kratkoročna i prividna pobeda.

Na koji način se u jednom društvu uspostavlja nova, razvojna paradigma?

Nema ništa od nove paradigme dok se ne suočimo sa istinom o našem zastarelom društvu. A nikako da do istine stignemo, nikako da je obznanimo. Znamo samo da je odsutna. Izgleda, na duže vreme. Nije mala nevolja ni to što su naše istine – neverovatne, bezumne i neshvatljive. Gola istina deluje kao bespomoćni krik, kao privid u mrkloj noći, kao nestvaran prizor i izmišljen ,,događaj”. Istina se doživljava kao laž. Laž je zamenila istinu jer su je tako i predstavili i manipulatori i bleferi društvenog i političkog života.

Zbog čega je to tako? Laž je naša odrednica i lakši put političara da gospodare društvenom i ljudskim dušama. Uvrežila se veština koja se u nas odomaćila kao važno egzistencijalno uporište. To je način da se svi u lažomanskom društvu lakše odevaju u samoprevare, da komotnije opstaju pod maskama u teatru apsurda ovdašnje stvarnosti. Tako ispada da se bez istine može, a bez laži nikako. Pregolemom prisustvu laži verovatno doprinosi i to što u nas ne postoji baš najbolje pamćenje o tome šta se u našoj balkanskim noćima i dogodilo i šta se i dalje događa.

Što je najgore, naša priča nije do kraja ni ispričana, nije iskazana ni celovito ni verodostojno. Ona nije dovršena. Umesto da se istina traži u središtu političke ontologije, ona se priviđa u središtu političke patologije. Naša haotična tranzicija uveliko je pokazala da nije samo u ratu prva žrtva istina.

Posle petooktobarskih događaja nije došlo do neophodnog diskontinuiteta sa prethodnim sistemom. U neodlučnosti da se ide do kraja u obznanjivanju prljavšina zločinačkog režima, da se obznani istina koja je zaudarala od krvi, truleži i raspadanja sadržan je fatalni nesporazum u razumevanju istine. Dok se istina prikrivala ili odlagala, izgubljeno je dragoceno vreme, a time i mogućnost da se ostvari ono što je bilo nužno i neophodno.

Dovoljno se podsetiti ideološke prošlosti, da bi se videlo koliko je teško odgonetnuti da li je istina naših komunista bilo bratstvo i jedinstvo ili nacionalizam koji je skliznuo u formu fašizma. Politička demagogija i partijsko jednumlje donose najveću štetu kad razbijaju ogledalo istine.

Tako su naši vrli političari postali vremeubice, razlog za stalna kašnjenja. Oni ne shvataju da nagomilane zablude i slepilo u otkrivanju istine postaju bedemi kojima se skrivaju putevi do strukturalnih promena. U tome joj pomažu tajne službe koje bezbedno plasiraju svoju verziju krivotvorene stvarnosti. Tako je moguće da tajnost proguta javnost jer ostaci arkanske države imaju i dalje snažna uporišta u autokratskoj vladavini.

Savremena civilizacija se ubrzala, kuda ide ta ,,brza kompozicija“ ?

To je gotovo isto kao da ste me pitali: kuda vodi ovakav razvoj tehnike? Naučnici nisu slučajno doveli u neposrednu vezu «tehničku avanturu» koja se mora prihvatiti i sudbinu civilizacije. Mamfordova analiza ambivalentnosti mašine – koja je i instrument oslobađanja i instrument porobljavanja čoveka, služeći ljudskim ciljevima ili ih negirajući – upozorava na ozbiljna protivurečja tehničkog progresa.

On skreće pažnju na vremensku pravilnost i mehaničku regulisanost tehničke civilizacije. Ona se svodi na puko služenje vremenu. U to služenje ujarmljen je i čovek. Tu je i disciplina koja stvara apatiju i atrofiju. Igra i ceo domen rekreacije i razonode opstaju u teskobi vremenskih ograničenja. Navike koje reguliše sat i kalendar mogu ugroziti snagu samog čovekovog impulsa i dovesti do njegove instrumentalizacije.

Vreme kao najvažnija imovina ima najviše smisla ako ga prati slobodan izbor i snaga čovekovog subjektiveta. Rutina mehaničkog vremena i mehanička pravilnost, uvećanje mehaničke moći i vreme kao utilitarna vrednost u neposrednoj su vezi sa prenosom čovekove veštine na automate. Međuzavisnost čoveka i tehnike teško može izbeći dramu dominacije i potčinjavanja, unifikacije i standardizacije.

Opasnosti od homogenizacije načina života iste su kao i opasnosti koje su dovele u pitanje vrednosti individualnih razlika i smisao za kreativnu samopotvrdu. Mamford pokazuje da je savremena civilizacija povećala zahteve za mehaničkim pomagačima efikasnosti, ali nije nimalo uvećala sposobnosti ljudi da inteligentno na njih reaguju. Zahtevi za tehničkom efikasnošću i neumoljivom brzinom, čovekov svet čine sve siromašnijim i bezobličnijim.

Foto Marija Jankovic-Vreme.com

Da li su formalna ishodišta školovanja sam obrazovni proces stavili u drugi plan?

Koncepcije Jana Amosa Komenskog o neophodnosti obrazovanja svih, u svemu i svestrano već odavno deluju kao nekadašnja utopija. Nije slučajno rečeno da se celokupna kultura ogleda u načinu učenja – ne samo u tome šta se uči već i kako se uči. I pošto je učenje jedna od najbitnijih aktivnosti u čovekovom životu, važna komponenta modela kulture, s pravom se, već duže vremena, sve više insistira na obrazovanju u kome je nezaobilizan princip: učiti kako se uči.

To je, istovremeno, nastojanje da se učenje individualizuje, što znači da se svak razvija prema svojim sklonostima. I više od toga, da se pripremi za obrazovanje koje nikad ne prestaje. Jednoobrazne forme obrazovanja mogu se pojaviti kao nepoželjan «faktor» redukcije stvaralačkog individualiteta.

Pragmatizam obrazovnog sistema, koji prati stereotip u prihvatanju saznanja, stereotip što ne vodi računa o ljudskoj različitosti, vrlo lako može ući u zamku da se umesto oblikovanja slobodnih ljudi stvaraju «programirane mašine» i budući komformisti.

Francuski stratezi razvoja poodavno su prepoznali kao ozbiljan problem savremene kulture razdvajanje profesionalno – stručnog od opšteg obrazovanja. Štaviše, oni smatraju da među pojmovima kultura i proizvodnja ne bi smela da postoji nikakva nesaglasnost. Zato bi imalo smisla razviti ideju o međuzavisnosti opšteg i profesionalnog (praktičnog) obrazovanja.

Tako bi se izbegle krajnosti nadvremenosti, apstraktnosti i beskorisnosti opšteg obrazovanja, ali i prizemni pragmatizam i vulgarni utilitarizam specijalizovanih znanja. A uverenja pragmatske pameti da danas nemaju čemu da služe fundamentalna znanja i opšte obrazovanje otkriva stranputice moderne škole, koja je odavno upala ćorsokak iz koga nikako da izađe.

Proživljeni susret sa svetom lepote i istine nije mogao da stigne da se ostvari bez mostova do opšte kulture i opšteg obrazovanja. Bez njih se ne bi moglo razvijati ni mišljenje, ni radoznalost, ni kritičnost. Razdvajanje opšteg i specijalističkog obrazovanja postaje ozbiljan problem savremene kulture. Prisutno je drastično razdvajanje profesionalnog – stručnog od opšteg obrazovanja.

Specijalizacija je neminovnost naučno – tehničkog progresa, ali je očigledno da je priprema za profesiju, za poziv, u velikoj meri jednostrana. Pripremati ličnost samo za profesiju ne znači ništa drugo do zapostaviti celinu njenih kreativnih potencijala. Već je zapaženo da je kod specijalizacije celina životnih mogućnosti žrtvovana fragmentarnom osvajanju znanja. To je daleko od opravdanog zahteva da se ličnost potvrdi kao nepodeljeno i stvaralačko biće, kao inventivni mislilac celine.

Tamo gde vlada raskorak između naučno – tehničke i humanističke subkulture, tamo gde postoji nesaglasnost između scijentizma i pozitivitma, s jedne, i estetičke i filosofske svesti, s druge strane, kultivisanje kritičkog mišljenja i stvaralačkog usvajanja vrednosti dramatično je otežano. Jednostranosti specijalizacije povećavaju broj «ranjivih mesta» savremene kulture.

U zamkama fragmentacije umiru i čudo kreativnog otkrića i neizvesnosti stvaralačke zagonetke. Da se ne bi «mašinizirao mozak», savremeno obrazovanje trebalo bi da pruži ne samo profesionalno znanje, već da izvrši uticaj na neophodne snage ličnosti.

Šta jedno društvo može očekivati bez pozitivne (profesionalne) selekcije?

Za kultivisanje kritičkog mišljenja i stvaralačkog usvajanja vrednosti neophodna je promenjena strategija profesionalne selekcije. Sadašnja neprilagodljivost brzim promenama vremena sadašnjeg danas je više nego očigledna. Zbog toga, teško je reći da li se u carstvu mrtvih činjenica više sužava radoznalost ili sposobnost za kreativno mišljenje i delatno ponašanje.

Zato bi savremena škola morala unaprediti ne samo procese saznavanja, procese samostalnog i originalnog mišljenja nego i procese komunikacije koji bi usledili nakon profesionalne selekcije. Ako je nastavnik lišen stvaralačkih sposobnosti i koherentnog naučnog stava, ako je u svojoj akademskoj ravnodušnosti daleko od smisla za vođenje dijaloga, on nema preduslove za stvaranje kreativne komunikacije i za slobodno samoizražavanje.

Individualna kultura i kvalitet ličnosti nastavnika svakako predstavljaju pretpostavku za podsticajnu komunikaciju i za stalno obnavljanje stvaralačke mašte. Zato je traganje za novim mogućnostima komunikacije jedna od najvažnijih preokupacija ne samo moderne škole nego svih institucija savremenog društva.

Tako,eto, i aktuelno bolonjsko usmerenje u visokom obrazovanju uspostavlja se u nas pre nego što je prevrednovan anahronizam akadenske četvrti i pre nego što je osmišljena ova nova formacija. Ona opstaje između starog i novog iskustva. Za njeno utemeljenje nisu obezbeđeni ni materijalni ni kadrovski uslovi.

Ako se ne koriste nove tehnologije i za to edukovani posrednici, onda se ostaje tamo i gde se i bilo. Zato se može i dogoditi da kadrovi koji se stvaraju u velikoj meri pragmatski i utilitarno mogu biti daleko od elite koja se stvara na poznatim svetskim univerzitetima. Nema ništa od moći znanja bez uglednih univerziteta. A bez elite znanja nema napretka ni dinamizma promena. Jedino elita znanja može da nadoknadi izgubljeno vreme u društvenoj i civilizacijskoj stagnaciji.

Šta to znači biti intelektualac?

Ugled intelektulca toliko je kompromitovan da se odavno dovodi u pitanje i njegovo prvobitno značenje. Sve je teže omeđiti i bliže odrediti prirodu njegove delatnosti. Dve hiljade godina, pre modernih vremena, njihov uticaj bio u potpunoj suprotnosti sa realizmom gomile.

To tvrdi Žilijen Benda u delu Izdaja intelektualaca, koje je objavljeno 1929. godine. Sledeći radikalnu promenu, ovaj autor ističe da je evropski duh u vlasti ili rasne ili klasne ili nacionalne strasti. Sve je to do tada bilo nepoznato, ali sve postaje jasnije ako se prihvati Bendino mišljenje da je vreme dvadesetog veka suštinski vreme politike. A kada su u pitanju političke strasti, s obzirom na prošlost, intelektualci su im se suprostavljali na dva načina.

Prvi način odnosio se na stvaraoce od velikog stvaralačkog formata i značajnih tvoračkih dostignuća. U takve stvaraoce spadaju Leonardo i Gete. Oni su ostali verni »čistoj i nepristrasnoj aktivnosti duha«, pa su, zbog toga, i bili distancirani od politike kao prizemne delatnosti i njenih političkih strasti.

Drugi način usmeravanja prema političkim strastima odnosi se na takozvane moraliste (Erazmo, Kant, Renan), čija je aktivnost bila prevashodno teorijska, pa su, i zbog toga, branili vrednosti čovečanstva, čoveštva i pravde. To je bio i jedan od razloga što su bili nemoćni da spreče buku i bes laika, da blokiraju mržnje i pokolje, čime je, inače, ispunjena celokupna istorija.

U svojoj knjizi ,,Pohvala intelektualaca’’, Bernar – Anri Levi se zalaže za povratak intelektualaca u polis. Bez tog povratka, smatra, ne obezbeđuje se jedna od najvažnijih pretpostavki demokratije. Povratak intelektualaca, on vidi kao garanciju za uspostavljanje demokratije. Ove ideje odnose se na svekoliku novovekovnu istoriju, ali možda ponajviše na dvadeseti vek, a posebno na njegovu drugu polovinu, u kojoj se, nažalost, ponavljaju nacionalističke nevolje o kojima je raspravljao i Žilijen Benda.

Pošto je Levi ubeđen da su klerici (intelektualci) iščezli, razumljivo je što dolazi do zaključka da je, pored ostalog, s njima nestao i razum. U savremenoj civilizaciji, razum se doživljava kao utopljenik. Razuma nema – a kad ga ima – nemoćan je. On ne može da izađe na kraj s rasulom destrukcije i opštim propadanjem. Zato i nije neobičan autorov stav da je prosvećenost, kad se nađe suočena sa Zlom, potpuno nemoćna. Nije bolja ni sudbina istine, ni samog traganja za njom.

Ako su se »stare istine«, konačno, udomile u dogmama, nova vremena pokazala su, ponovo, koliko su istine protivurečne, mutne i nepredviljive. Ni najlucidniji duhovi nisu mogli da umaknu zabludama. Ako u »našem vremenu«, u kojem pobeđuju »istine antiintelektualaca«, možemo se lako obresti u polutami istorije.

Tamo gde nema inteligencije, vrednosti su ugrožene, devalvirane i osporene. Relativizam u vrednovanju sveta vrednosti logički se vezuje sa idiotizmom profesije kao s fragmentarnom realizacijom sveta rada. Intelektualac se nije ni pripremao niti se pripremio da se umeša »u stvari koje ga se ne tiču«.

Po toj logici, njega bi se ticala samo njegova profesija. I ništa više. A pošto Bernar – Anri Levi definiše intelektualca kao instancu »bez koje bi stvari išle još gore«, onda je i razumljivo što o njemu govori kao o biću koje je tu da bi se usprotivilo diktaturi javnog mnjenja i »religiji većine«. Ostaje, ipak, da se upitamo: je li to dovoljno za kreativno pregnuće?

Odgovor je odrečan. Naša novija istorija upućuje pažnju na tešku sudbinu intelektualca, na njegova golema posrtanja. To mu se »dešavalo« i kad je pristajao da služi svemoćnoj partiji i njenoj politici, i kad mu je pred vladajućom oligarhijom, sa neograničenim ovlašćenjima, ostajalo samo da bude idolopoklonik i sledbenik. Oni koji nisu bili takvi, a bilo ih je, žigosani su kao disidenti i jeretici, a znamo koliko su »krivovernici« životniji od gluvonemih apologeta.

Apologeti, koji su pristali da »podupiru« pragmatsku politiku i apologetsku pristrasnost – ostali su bez upitnosti, nemira i sumnji. Njima je bila suvišna i rasprava o temeljnim pitanjima egzistencije i čovekovoj slobodi. Neposlušnost intelektualca trebalo bi videti kao odbranu kreativne ličnosti i njegove neprikosnovene volje naspram konfomističkog ponašanja i dirigovanog mišljenja.

Zato se u neposlušnosti ne postavlja samo pitanje slobode i samoodlučivanja, nego i pitanje savesti i karaktera. Zna se da kod intelektualaca nije problem inteligencija ni znanje, nego mnogo više karakter.

Šta su preduslovi da jedan čovek odživi punoću svog života?

Izgleda da najviše ima smisla okretanje svom unutrašnjem svetu, vrednostima i spoznaji individualnog postojanja. Bilo bi najsmislenije da čovek sam pronađe puteve do sebe, do vlastitog sveta, do sveta koji ga okružuje. Najvažnije je da pokuša da stigne do egzistencijalnog smisla.

U umeću življenja našla bi se spasonosna „formula” kojom bi se nadjačala nepodnošljiva usamljenost i teskoba u svim čovekovim aktivnosti. Indvidualne strategije, ma koliko bile inventivne i maštovite, promišljene i moderne, mogu postradati u društvenoj zajednici koja je blokirana ekonomskom krizom, političkom neslobodom i društvenim neredom. A kad izostane državna strategija u prevladavanju retrogradne stagnacije, kao što je ovdašnji slučaj, onda neizbežno strada i individualna strategija.

 Oni koji se sada  nisu priklonili  novoj vlasti životare sa osećanjem apatije, gubitništva, ogorčenosti, rezignacije i depresije. Konačno, veoma je sužen medijski  prostor za izjašnjavanje o  svemu društveno relevantnom. Javna  debata i kritička javnost  doživeli su potpuni debakl. 

U društvu u kome praznina odzvanja  ličnom i neograničenom vlašću, bezakonjem i demagogijom, teško je poverovati  da se intelektualci  od integriteta mogu na bilo koji način uticati na aktuelne političke procese, utoliko pre što  relevantne institucije ili ne postoje ili nisu autonomne.

Politika je doživela estradizaciju, pa je kao politička estrada i postala  najbliža  estradi.  Ove dve estrade bliske su po simulaciji i praktikovanju primitivizma i najnižeg ukusa. 

Javno mnjenje je daleko i od pouzdanih saznanja i od kritičkog mišljenja.  U ovom trenutku, vlast je bezmalo  zagospodarila svim medijima za masovno opštenje jer se pomoću njih bezbedno vlada.  Zato su gotovo nevidljivi oni koji pale svetlo u pomrčini naše stvarnosti.

Milan Ceković

Pesnik, autor romana „Lenija”, diplomirani ekonomista – master, saradnik Akademije Oxford i medijske kuće „021“, generalni menadžer udruženja građana „100IĆ-Podstrek” koji živi pod motoom „inicijativa – DA, insistiranje – NE”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *