Ema i Mina Krajnović – „Black&White”

Autor: Milan Ceković

Svetu je uvek neophodna i crna i bela, a njih dve su refleksija crne u beloj i bele u crnoj i dokaz da bez tog prožimanja nema lepote. One su duo harmonije iz jedne familije, sestre jedne umetnosti, dva života u jedinstvenoj sinergiji.

Ema i Mina Krajnović obogatile su riznicu stvarnosti klavirskim koncertima, drugačijim nastupima diljem planete, ali i pedagoškim radom kojim podstiču neke nove muzikalne klince da oplemene neke buduće dane. Obe su završile srednju muzičku školu „Dr Vojislav Vučković”, zatim stekle master zvanja na Fakultetu muzičke umetnosti, a danas zajedno rade u Muzičkoj školi Marko Tajčević”. Ema je profesor klavira, a Mina je korepetitor.

Kroz život idu tako što zajedno rade, neprestano uče i zvuče kao Arija smisla. Mnogim svetskim egzotičnim destnacijama one su bile inspiracija svojim prisustvom. Prepoznatljive su po svom kontrastu, ali i sjedinjenju gena, senzibiliteta i ljubavi. Crno-bele dirke sa crnog i belog klavira njihove su pratilje u ostavljanju neizbrisivih tragova. Sada je već jasno: tragovi vode do jednog bajkovitog mora neprestanog davanja, kretivnosti i slobode.

Ema i Mina Krajnović za Mom Secret otkrivaju male tajne tih dragocenih dubina u kojima neprestano sviraju plemenite namere i lepota dok su snovi ne samo ostvareni, već i razigrani.

Da li u nazivu „Black&White” ima i drugih značenja osim onogo očiglednog – vizuelnog?

Ema: Naziv Blak&White pored očiglednog vizuelnog značaja, predstavlja i dva, svaka za sebe vrlo snažna, ali i nerazdvojiva elementa jedne celine.

Mina: Različita značenja su utkana u naziv. Osim vizuelnog, Ema i ja smo pijanistkinje koje su ceo život posvetile crno-belim dirkama i verujem da će tako ostati. Obe smo veliki ljubitelji života i svega onoga što može da pruži onima koji mogu to da vide. Volimo da osetimo senzaciju i paletu osećanja. Kako kaže naš Đole „bez crne bela ne bi vredela”, a mi se trudimo da slikamo i svim ostalim bojama i nijansama između okvira crne i bele.

Vaš duet oplemenjuje svet, a da bi bio u mogućnosti da to čini, šta u saradnji sestara ostaje različito, a šta mora biti komplementarno?

Ema: Komplementarne su razlike, a različitosti su slične osobine, emocije i doživljaji koje ponekad ispoljavano na različite načine. Uvek nadopunjujemo jedna drugu, što je u kombinaciji sa sestrinskom ljubavlju i ljubavi prema muzici, razlog zbog kojeg verujem da ovaj bend može sve.

Mina: Drago mi je ako možemo da doprinesemo oplemenjivanju sveta. Uvek je komplementarno. Najvažnije je da nam je misija zajednička kao i ljubav prema tome što radimo. Ono što je različito su samo faze koje su ljudski promenljive i u zavisnosti od toga nekada više žera ima „Black”, a nekada „White” sestra, ali i u tom smislu se nadopunjavamo. Uvek se zajedno i sa zadovoljstvom krećemo u pravcu proleća.

Obe ste, muzički, akademski obrazovane. U kojoj meri je to olakšavajuća okolnost u vašem radu, a u kojoj meri akademac „gunđa” i uvek traži više?

Mina: U pravom stvaralačkom radu jeste isključivo olakšavajuće, tj. „akademac” uvek gunđa i traži više, ali to nije samo „akademac” već poštovalac muzike i lepog. Nedavno sam imala jedan zanimljiv razgovor na temu da ukoliko bi svako od nas bio svodiv samo na jednu reč kao aksiom svog bića, koja bi to reč bila? Meni bi pristajala reč – more. Sagovornik mi je rekao: „I meni isto, ali na engleskom – više (eng. more).” Dakle, more” i više”. Obe tražimo uvek više i nemamo mira baš. Sad, koliko je to dobro, to je drugo pitanje. Ako govorimo o tome da li nam je lakše danas i ovde? Odgovor je: Ne!

Ema: Smatram da nam je muzičko obrazovanje donelo puno znanja i iskustva, kroz nastupanja širom sveta. Donelo je i širinu percepcije i duboke korene iz kojih izrasta naš stil, iskristalisan kao kombinacija emocija koje su u nama, tehničke spremnosti i teorijskog znanja. Uvek stremimo kvalitetu i napretku u svakom aspektu, u tom smislu „gunđanje je neophodno.

Šta smatrate svojom najvećim uspehom do sada?

Ema: Što ne pravimo loše kompromise u koraku sa vremenom kada je muzika u pitanju i što uspevamo da živimo svoj san.

Mina: Da, slažem se, mi nikada nismo odustale od svojih snova.

Čemu težite u svom budućem radu?

Mina: Cilj je da uvek smišljamo nešto novo i interesantno, ali na našim čvrstim temeljima. Želim da uvek istražujemo muzičke pravce i mogućnosti, ali uvek znajući da dolazimo iz magičnog i večnog sveta klasične muzike.

Ema: Cilj nam je definitivno rad na kvalitetu u svakom aspektu izvođenja, tu nema granica u mogućnostima i uvek ima puna posla.

Da li bela u vama razume značaj crne?

Ema: Život nudi ogromnu paletu boja i u tome nije štedljiv. I crnu i belu, ali i sve te nijanse između njih. Naša misija je velika ali i najlepša: da od tih boja stvaramo umetnost.

Mina: Da bi jedan umetnik mogao na verodostojan način da prenese osećanja na publiku, on prvo to osećanje mora da oseti i to vrlo preuveličano, dok slušalac čuje pravu meru. Volim svaku boju sa tendencijom da je nenamerno pojačamo.

Šta je neophodno savremenom čovečanstvu da izbegne kakofoniju i postane harmonično?

Mina: Strpljenje. Trebalo bi imati neki unutrašnji mir kada si u potrazi za kvalitetom. U vremenu kada se živi brzo kao danas, a naročito ovde i danas, čovek prirodno traži brzu razbibrigu u lakim notama i površnim tekstovima, tako da, što se tiče budućnosti umetničkih radova u širokim masama, nisam naročito optimistična, ali volimo princip – odabrani za odabrane i tu ne pravimo kompromise.

Ema: Radne navike, svakodnevno stremljenje ka nekim malim ciljevima i učenje ljubavi prema sebi i životu, pa onda prema drugima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *