Direktno sa Anjom Mijović, „otpadničkom majkom“

Neki je na internetu znaju sa Tvitera kao @RecAnja. Neki drugi kao glavnu i odgovornu urednicu portala „Direktna reč”  na kome je, između ostalih bitnih tema, objavljivala predivne putopise iz Indonezije u kojoj je živela 10 godina. Treći kao pisca prvog trilera kod nas – „Otpadnici – Slučaj prvi” iz 2018., čije reizdanje uz novi nastavak „Otpadnici – Slučaj drugi”, „Čarobna knjiga” objavljuje u jednom tomu 07.04.2021.

Četvrti će je tek upoznati, kao jednu od koscenaristkinja kriminalističke serije „Kljun” koja će uskoro biti emitovana na Novoj S, čim se završi „Aleksandar od Jugoslavije”.

Stoga, najlogičnije je da moje prvo pitanje bude – ko je, u stvari, Anja Mijović?

Pa… Ja! Pisac, scenarista, mama, GLODURka otpadničkih manira. Žulja me žmurenje na nepravdu, slepilo na tuđu muku, stajanje na rep na svakom koraku.

I, kako Vam ide?

Pa dobro. Videćemo. Za sad tvrde da počinju da razmišljaju o žrtvama pošto pročitaju „Otpadnike“, pa nadam se da će ljudi početi da obraćaju pažnju na loše pojave oko sebe.

Iako su žene pisci trilera i kriminalističkih romana odavno poznate na svetskoj sceni, kod nas se to i dalje percipira kao muško zanimanje. Kakva su Vaša iskustva?

Kad sam izdavala prvu knjigu marketinški stručnjaci su me posavetovali da ne stoji nigde da sam žensko, jer ženski pisci, kao, odbijaju kupce – kao J.K.Rouling što se nije izjašnjavala, dobro sad svi znaju ko je, ali kad je počela, sakrila je to i očigledno se kupovalo. U principu vladaju predrasude da žene imaju tu dozu lepršavosti i idu na neke opise, nežna osećanja, tako da, uglavnom, ljudi koji čitaju trilere to zaobilaze, jer to u trileru ne sme da postoji. Zato, kažu, kad vide ženskog pisca, odmah okrenu na levo krug i ne kupuju. Tako kažu ti stručnjaci. Ja ih slušam, ja se ne razumem. Zbog toga je prvo izdanje bilo A.A. Mijović – kao Aleksandra Anja Mijović. Međutim, sad već svi znaju da su Otpadnici moja ,,deca“, tako da se ne krijem više iza A. A.

Naišla sam negde na mišljenje da „Otpadnici” nisu za osetljive stomake?

Kažu da je surova knjiga, ali ja ne mislim da je tako – to je naša stvarnost. Ja je samo zapisujem kako je doživljavam. Meni je smešno kad mi kažu: „Muški pišeš!” U suštini ne postoji muško ili žensko pisanje, samo dobro ili loše. No meni je simpatično kako se zbune činjenicom da ja, žensko, pišem brutalno. Potrudila sam se da se skoro ništa od surove stvarnosti ne vidi, ali da se oseti. Ali ne da izazovem želudačnu kiselinu, nego da se u čitaocu probudi bunt. A za one koji žive pod staklenim zvonom, pa neka ne uzimaju „Otpadnike” u ruke.

Odakle ideja za to zapisivanje stvarnosti?

Neću da reklamiram konkurs na kome nisam pobedila, ali, bio se pojavio jedan za televizijsku seriju i jedini uslov je bio da prva sezona bude završena priča, da ima 13 epizoda i da se odvija u sadašnjem vremenu. Žanr nije bio određen. Tada, u tom momentu, kad sam počela da mozgam, kod nas nije bilo te vrste serija, tako da sam razmišljala šta ja volim da gledam a da toga kod nas nema i došla na ideju da nema trilera – pa ajde da pokušam? Ali, mislila sam da ja to neću umeti da pišem, da treba da završiš neki specijalan kurs da bi mogao da pišeš trilere, to nije baš tako jednostavno, pa nisam bila baš sasvim sigurna da l’ ću to uspeti da isteram?

Onda sam krenula, u stvari, skroz lagano, da bih shvatila da ja, u stvari, držim taj triler u malom prstu, da mi prosto, prirodno, leži. Tako da sam onda, što bi se reklo, uzela maha i…

U stvari, prva stvar koja mi je zapala za oko bilo je da je indonežanska policija uhvatila švercere dece na brodovima od Indonezije ka Singapuru. Deca su bila drogirana, u kutijama, spakovana za trgovinu organa, kako se posle ispostavilo. I ja sam videla te fotografije te sirote dece spakovane u kutijama i to mi je onako, je l’ te, ostalo urezano u mozak, morala sam to da izbacim iz sebe, tako da sam, eto, odatle krenula. Onda sam malo proučavala našu crnu hroniku i scenu, pročitala izveštaja i izveštaja policijskih, videla šta sve tu ima kod nas što običan čovek ne zna. Mislim, može da nađe na internetu ko baš poželi, tako da sam, u stvari, uzela događaje koji su se zaista i desili. Većinom kod nas a usput i onaj iz Indonezije. Tako da je prvo nastao scenario, a potom sam ga „presvukla“ u roman.

Kad ste pisali „Otpadnike” da li ste imali savetnike iz reda policije, pošto se svi slažu da ste ih verno dočarali?

Ma ne, nisam imala savetnike uopšte. Samo sam pitala jednog drugara, policajca, kako zovu one plastične tračice za vezivanje koje se koriste umesto lisica? Da l’ imaju neki naziv, specijalni, policijski, samo njihov? I on mi je rekao „šprocna” i ja sam to iskoristila. Inače, drugo sve – nemam pojma. Sve je kako sam ja zamislila – iz moje glave. A posle je jedan moj drug kupio knjigu da čita na moru. On je inspektor i onda me zvao kad se vratio i psovao me: „Pobegao sam na more od posla, da odmorim dušu, a ti si me na plaži vratila na posao!” Tada mi je rekao da sam potpuno tu atmosferu potrefila. Kaže: „Neverovatno! Kao da si išla s nama. Kao da si videla i osetila kako je u tim situacijama.” Cela ta atmosfera – i kako se „guzonje” ponašaju prema običnim policajcima, sve sam pogodila, kao da sam, eto, bila vidovita.

Kako ste postali pisac?

Htela sam prvo da budem veterinar, pošto sam obožavala životinje i dovlačila kući razne. Svašta smo imali. I onda sam tako, u jednoj turi vođenja nekog goluba sa polomljenim krilom kod veterinara, videla da su vlasnici doveli nekog kokera da uspavaju. Pričam sa veterinarom i on komentariše, kaže: „Evo, zamisli, sad ovog psa zdravog, pravog, mladog, moram da ubijem jer neće više da ga drže.” Ja ga pitala što ga ne uzme kod sebe, a on kaže: „Pa imao bih menažeriju preko hiljadu životinja koliko mi tako dovode jer neće više da ga drže pa ga uspavaju.” Onda sam tu shvatila da ja to ne mogu da radim i da bih imala menažeriju od milion stvorova u kući. Tako da sam odustala od veterine, a verovatno ne bih ni upisala, s obzirom da mi prirodne nauke ne idu baš od ruke.

Onda, nešto kasnije, htela sam nešto na glumu, jer imam to, mislim, talenat, u sebi i obožavam sve što ima veze sa filmom i pozorištem. I htela sam, vrlo studiozno sam išla ka tome. Ali, onda sam se par puta sa nekim rediteljima posvađala kad su oni meni rekli da ja glumim ovako, a ja neću tako nego onako… Tu negde sam upisala dramaturgiju i nastavila da dolazim na časove glume kad mi je Feđa Stojanović otvorio oči kad mi je rekao: „Nije gluma za tebe, ti si suviše, onako, fajterka, ima da bude kako ti kažeš i nikako drugačije. Posveti se dramaturgiji, iskoristi šta znaš o glumi!

A meni je pisanje bilo… Ne znam. Kao što oduvek imam ljubav prema životinjama, tako i pišem, tak’ normalno, još od kako sam naučila slova. Pa mi nije bilo nešto, kao, sad ja to da učim, kad ja to već imam? Tako da sam, u stvari, na kraju otkrila da je ta inspiracija nešto najfenomenalnije što može čovek da oseća. Kad me uhvati da pišem. Kad me dohvati, tad ne mogu da spavam, tad ne mogu da jedem, ne mogu ništa – samo da pišem. Inspiracija je najsnažniji polet koji mogu da doživim.

I iz toga svega, posle „Otpadnika” stigla nam je i serija „Kljun”?

U seriji „Kljun” sam bila saradnik na scenariju. Scenario je već bio napisan. Međutim, falilo je tu tog, recimo „safta“. Trebalo je tu doraditi a Matija Dragović i Ljubica Luković, scenaristi, su se već istrošili. Očigledno više nisu imali ideja kako to da reše i onda su me… Prvo su mi poslali scenario da ja vidim može li tu nešto da se nadogradi. Srećom, javila mi se ideja dok sam još čitala. Onda sam ja to predložila producentu – šta bih ja tu menjala. I ona je rekla: „OK, ajde ti te prve dve epizode, napiši, kako bi ti to sredila, pa ćemo da vidimo.” I tako sam ja to dohvatila i promenila polove većini junaka. Kad promeniš glavnom – nekada je bio Mihajlo a sada je Sonja Kljun – onda moraš i dobar deo ostalih da ih izmenjaš, jer su se odnosi između karaktera promenili. Srećom, kažem, imala sam u datom trenutku inspiraciju, videla sam šta tu može da se sredi i mukotrpnim radom, bogami, dan-noć, jedno mesec i nešto dana pred početak serije sam doradila to sve i…

I, tu dolazimo do razlike između teorije i prakse. Teorijski, Vi ste sve to znali, ali ovo je prvi put da ste i praktično prisustvovali snimanju?

Da, teorijski sam znala, a prasku sam izučila, stvarno. I to u sred pandemije. Ma nema, to kod mene – Marfijev zakon mora da radi. Čim se dešavaju krupne stvari za moju karijeru, mora da bude još neko ludilo pride! Al’ sve sam naučila, što je super. Tako da, jednog dana, kad počnemo da snimamo „Otpadnike“, sad sam profi. Držim sad tehniku u malom prstu. Lako je, u stvari. Sad kad sam naučila. A rad na scenariju – nas je bilo četvoro. Dvoje glavnih scenarista, Matija i Ljubica i Srđan Dragojević i ja koji smo uletali, menjali… Mislim, ja sam već to imala – ja sam jako strpljiva, nemam uopšte problem, ne svađam se, ne isterujem zbog ega ne znam ni ja šta, nego lepo objašnjavam sve to, argumentovano, zašto nešto može a zašto ne može, tako da je i to bila jedna škola. Četiri različita pisca koji stvaraju nešto – skroz je ludilo. Al’ meni nije bilo teško – bilo mi je zanimljivo.

Pa onda, posle toga, rad s rediteljem. Pa rad s glumcima. Bilo je super, u svakom smislu.

Hvala, Anja. Jedva čekamo da vidimo seriju, pa da i nama bude super, a dotle ćemo da uživamo u „Otpadnicima” 1 i 2.

Slavica Mijović

Igrala se ceo život rečima, pomalo računarima a ponajviše – s decom. Sada koristim što sam prešla pola veka pa mogu opušteno, kad nemam drugih obaveza, da radim ono što najviše volim.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *