Danica Grubački– „Kada sam sebe prestala da shvatam ozbiljno divne stvari su mi se desile”

Autor: Milan Ceković

Foto: Nađa Repman

Isuviše bi nedorečeno bilo Danicu Grubački predstaviti kao mladu glumicu. Ona svakako jeste mlada i talentovana glumica, ali to je samo delić mozaika njenog slojevitog bića. Danica je i autor i protagonista i posmatrač sveta sa filozofskim uvidima koji podstiču na promišljanje i svakako je neko ko svojom pojavnošću oplemenjuje mesta na kojima boravi.

Rođena je u Zrenjaninu, diplomirala je u Novom Sadu, a posao kojim se bavi čini da bude vezana i za Sombor, Beograd i mnoge druge adrese i odredišta koja njen život čine bogatim. Respektabilan broj uloga je odigrala, svakako najzapaženije su u predstavama Koštana, Kad bi Sombor bio Holivud, Na Drini ćuprija, a 2018. godine nagrađena je za ulogu Marijane u predstavi Tartif na festivalu „Pozorišno proleće” u Šapcu i za ulogu Megi u predstavi Tenor na zajam na festivalu „Dani komedije” u Jagodini. Dobitnica je nagrade Uzdarje na „Viminacijum festu”, 2019. godine, za ulogu u pomenutoj predstavi Na Drini ćuprija, a u Somboru je proglašena za glumicu sezone 2018/2019.

Nikoga ne ostavlja ravnodušnim u svojoj autorskoj predstavi Nije ovo državni posao – Monodana, a neće ostaviti ravnodušnim ni čitaoce Mom Secret-a svojim introspektivnim odgovorima i tragalačkim i buntovnim duhom koji iz njih isijava.

Kada izlistate dosadašnje stranice svog života da li postoji ona presudna koja je najviše uticala na to što danas radite?

Ne mislim da postoji „ona jedna” presudna, i mislim da bi život baš bio siromašan kada bismo znali da postoji samo ta jedna. Uvek verujem da najbolje tek dolazi, a zaista mi i jeste tako sa godinama. Verovatno sam nekada bila euforičnija, ali ne mislim da sam ikad bila srećnija. Osećam, a valjda bi tako i trebalo, da sam sa godinama sve iskusnija, samostalnija, sposobnija, spokojnija, pomirenija, ali, u nekom najboljem smislu. Ako ne sa svetom, makar sa sobom

Da li su postojali neki strahovi koje je bilo neophodno izbrisati iz tih stranica da bi se život zapisao slobodno?

Svakako… Strah je najjači pokretač, ali može biti i najveći neprijatelj. Nekada sam imala strah od jednostavnosti, ili običnosti, kako hoćete. Danas znam da postoji neka izvesna lepota u „ničemu posebnom” i u onome „pa šta?”. Kad sam sebe prestala da shvatam previše ozbiljno, divne stvari su mi se desile. Poznajem ljude koji su „najbolji” u svom poslu, i ne mislim da su nužno srećni. Oni pretenduju da budu ekstraordinarni, često će reći za sebe „ali, ja sam impulsivan/veliki egocentrik/takav sam!” i očekuju da ih to abolira od odgovornosti da onima sa kojim rade/žive čine neprijatnosti, u najmanju ruku. Mislim da sam relativno rano naučila da uopšte ne želim da budem ta osoba, a ne volim ni da sam njima okružena, pa makar me to ne vodilo u neke prestižne visine (u nekom najopštijem profesionalnom smislu). Više nemam strah od toga da budem „obična”, ako ću biti srećnija. Sloboda je i ne raditi ono što ne želimo, valjda. Danas mislim da je najvažnije da me vole dobri ljudi, i da se okupljamo oko dobrih stvari. I lepo jedemo.

Kada se osvrnete iza sebe – šta smatrate svojom najvećom životnom rolom? Kada pogledate ispred sebe – šta je za Vas najveći izazov?

Velike reči za nekoga sa mojim iskustvom. Verujem da je moja najveća rola oduvek (ipak) bila da budem organizatorka i osmišljavam na koje načine da spajam dobre ljude i okupljam ih oko dobrih tema. Osmišljavanje takvih događaja i ugošćavanje je nešto što ne mogu a da ne radim. Za takve stvari ću rado primiti priznanje. A u budućnosti ne znam šta mi je najveći izazov. Da nastavim ovim putem, možda. Da ne prestanem da se osluškujem.

Da li je teško ostati svoj u toj učestaloj transformaciji u nekog drugog?

Zavisi od onoga šta znači „svoj”. Mislim da svako od nas ima hiljadu karaktera, ovaj koji odgovara na pitanja je samo jedan od njih. U svakom gradu u kojem boravim (trenutno su moji gradovi Beograd, Novi Sad, Sombor i Zrenjanin) uključi se neka druga Danica, ali nijedna od njih nije u neslozi sa bilo kojom drugom. To ume da bude naporno, ali je i zabavno i dinamično. Uživam u tome da budem i glumica, i organizatorka, i fizikalac (da, dobila sam za rođendan od prijatelja radničko odelo), i studentkinja, i domaćica. Volim dinamiku dok se ne zasitim, a onda volim rutinu. Dok mi ne dosadi – a onda ponovo volim dinamiku. Znam da se pitanjce odnosilo na moje uloge. Što se toga tiče, to je moj posao, zabavan je i volim ga, i ne, nije mi teško ostati „svoj”.

U svojoj autorskoj predstavi Nije ovo državni posao – Monodana obraćate se esnafu. Šta su danas najveći problemi i izazovi esnafa kojem pripadate?

Da se obraćam samo esnafu, mislim da bi to bilo siromašno, i igralo bi se tri puta. Obraćam se svakom onome ko želi da virne iza kulisa i zapita se – Kako nastaje pozorišna predstava? Šta ti glumci tamo rade u tom salonu? Šta ih muči ako rade, a kako je tek kad ne rade? Kako izgledaju ti kastinzi na koje odlaze (i mole Boga da ne dobiju ulogu, jer će onda možda i pristati)? Obraćam se kao Danica Grubački, mlada glumica zaposlena u javnoj ustanovi, sa istinitim ili fiktivnim delovima svoje biografije.

Daske koje život znače nalaze se u periodu u kojem je gledalište ispred njih tretirano kao rizično po zdravlje i život, da li je to zahtevalo neku novu , po svemu, drugačiju ulogu?

Ne znam, situacija je jako konfuzna. U poslednje vreme se trudim da živim što više u svom mehuru (možda je to neosetljivo), da se fokusiram na lepe stvari oko sebe (ne da budem pozitivna po svaku cenu, ali da činim dobro, koliko god je to moguće), i da ne dozvoljavam da me griža savesti vodi kroz život. Ranije sam verovala da sam društveno angažovanija ako se ponašam i izričem drugačije, pa i u intervjuima. Možda sam izgubila veru u taj način borbe, a možda sam samo odrasla… Svako je sebi dovoljno pametan, ali šalu na stranu, verujem da danas staloženije donosim odluke. A što se tiče situacije na pozornici, koliko god da je i mene lično pogodila situacija, jasno mi je da su mnogi prolazili mnogo gore od mene, i zahvalna sam.

Danica je nesumnjivo zvezda, a da li postoji zvezda koja vas nesumnjivo iznova motiviše i kako biste nju opisali?

Ne znam šta znači zvezda. Ne osećam se tako, niti mislim da jesam. U našem kontekstu bi za to trebalo snimati popularne serije (na primer). Mislim da biti popularan olakšava život, može da se isplati, i, najvažnije od svega, ne mora da se mnogo vremena izgubi. Lice prodaje predstave, patike, kreme. Ni u šta od toga ne verujem, ali, nisam ja publika. Za mene su zvezde normalni ljudi. Zanimljivi, introspektivni, dobri. Mogu samo da se nadam da je to i moj put.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *