Kakedžiku – japanski viseći svitak

Umetnost pokreće svet zahvaljujući svojoj različitosti. Svaka zemlja poseduje nešto samo svoje, s čim se ponosi. To pomaže da prodremo u suštinu jednog naroda i na taj način shvatimo šta je to što ih čini posebnima.

Kada odemo kod nekog u posetu, posebno u stranu zemlju, prvo što primetimo jeste dekoracija u kući. Slike na zidovima, male figurice na policama, vazna sa cvećem na stolu, pružaju nam mali uvid o stvaralaštvu koje zanima naše domaćine.

Japan je zemlja koja odiše baštinom na svakom koraku, ali u isto vreme je naprednija od mnogih drugih. Njegovi stanovnici su tradicionalni, ali i otvoreni za nova prijateljstava. Ponosni su na svoj jezik, pa ćete retko pronaći osobu koja govori engleski, ali isto tako potrudiće se svim silama da vas razumeju i nekako vam odgovore. Baš kao oni i njihova umetnost je jedinstvena i pruža sasvim novo iskustvo.

Kod njih često možete na unutrašnjim zidovima videti specifičnu viseću sliku. Osim što krasi domove ima i veliko značenje i uticaj u njihovoj kulturi.

Kakedžiku, ili slika koja visi, zapravo je svitak napravljen od papira (vaši) i tkanine, najčešće svile sa čvrstim podlogama na vrhu i dnu i posebnog lepka. Osim ovog naziva koristi se još jedno ime, Kakemono. Na njemu mogu biti prikazana slikarska dela, ali i kaliografija. Takođe se mogu i naći i pesme.

Postoje dva tipa:

  • Tatedžiku, odnosno stojeći svitak – širina je kraća od visine.
  • Jokodžiku, poprečni svitak, kod kog je, za razliku od prethodnog tipa, visina kraća od širine.

Veoma je bitno održavati ga u dobrom stanju, jer se na taj način čuva ne samo vredno umeće, već i cela povesnica. Iz ovog razloga potrebno je da se slika ne izlaže tamo gde su postavljeni klima uređaji ili gde ima previše vlage. Na zidu ne sme visiti predugo, s toga je veoma korisno ponekad ga smotati u rolnu. Dva puta godišnje treba ih provetravati na vazduhu. Napolju ne sme biti na suncu, već isključivo u hladu.

Na zidovima vise potpuno ispravljeni zahvaljujući posebnim tegovima (fučin), koji se nalaze na donjem delu. Pored toga što ispravljaju sliku, sprečavaju i da se pomera na vetru. Čitavom kakedžiku daju vizuelni efekat.

Iako je dugi niz godina deo Japanske istorije donet je iz Kine. Tačnije budistički monasi želeći da šire svoju religiju nosili su ovu sliku darujući je narodu.

Prvobitni stil je bio baš onakav kakvog su ga monasi doneli iz Kine za vreme vladavine cara Tanga. Da bi se u Japanu, tokom Hejan perioda proširila prikazujući pored budističkih slika i kaliogrife i pesničke zapise.

Tokom Muromači perioda arhetiktura se znatno raširila. Tada je nastala takozvana soba tokonama, u kojoj su se nalazile većina umetničkih dela, posebno kakadžiku. Smatrala se prostorijom koja spaja kreativnost sa svakodnevnicom.

Poznati motivi iz tog perioda su pejzaži, cveće, ptice… Zatim tu su i portreti i pesme.

Tokanama soba ostala je značajna i tokom vladavine careva Oda Nobunaga i Tojotomi Hidejošija. Obojica su pripadali Azuči – Momojama periodu. Negovali su čajnu ceremoniju (čanoja, čado ili sado) koja se održavala baš u ovim sobama. Takođe je došlo do razvijanja uređenja njene unutrašnjosti, ali i do poboljšanja tehnike slikanja.

Nešto mirniji Edo period donosi kulturnu stabilnost i zrelost. Umetnici počinju međusobno da se takmiče prikazujući svoja stvaralaštva javnosti. Viseći svici postaju sve popularniji, kako kod plemića tako i kod običnog naroda.

Od Meidži perioda pa sve do danas ljudi dobijaju mnogo veću slobodu. Konačno sami mogu da izaberu svoju profesiju. Upravo iz tog razloga mnogi biraju da postanu slikari. Većina njih najviše se fokusira na kakedžiku, posebno pre i nakon Drugog svetskog rata. Ove slike dobile su znatno veći kvalitet od onih u prethodnim periodima.

Pored kakemona, u takonami, izlažu se i druga umetnička dela, ali i istorijska nasleđa poput samurajske opreme, bonsaja ili ikebana.

Kako je samo postavljanje bitno, tako je važno i njegovo odlaganje. Svici se pažljivo smotaju, ali nikako ne smeju previše da se stegnu. Čuvaju se u posebno izrađenim kutijama od Avramovog drveta, koje se u Japanu nazivaju kiribako. Ovo drvo je izabrano za čuvanje kakedžikua iz razloga što je veoma održivo i sprečava strujenje vazduha. Iako je veoma jako i stabilno, takođe je i najlakše, pa je samim tim i nošenje kutije laganije. Štetno je za insekte i drugu gamad, koji iz tog razloga ne mogu prodreti unutra i uništiti samu sliku.

Kao što smo već napomenuli kakedžiku ili kakemono ne stoji non stop na zidu. Japanci je sa radošću pokazuju, ali samo onima koji zaista cene umetnost.

Ukoliko se ikada nađete u Japanu, i pozovu vas na posebnu čajnu svečanost obratite pažnju na zidove takonama sobe. Kada vidite da na njima visi svitak sa njihovim motivima znajte da ste njihov uvaženi gost i da vas smatraju prijateljem.

Suza Milošević

Živim u Kragujevcu. Organizacija proslava i događaja, kao i dekoracije su moj posao iz snova. Volim roze, volim da se smejem bez nekog posebnog razloga. Volim knjige bez kojih ne bih mogla da zamislim život.Pomalo tvrdoglava, pomalo luckasta idem ka svojim snovima. Odustajanje nije moja opcija, uvek koračam napred, makar glavom kroz zid. I svakoj situaciji, koliko god ona teška bila nađem nešto pozitivno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *