Milorad Stanulov – Veslač veka i heroj nacije

Život profesionalnog sportiste nije ni malo lak. Zahteva mnogo odricanja, kao i pripreme za takmičenja, koja se održavaju tokom jedne godine. Mnogi se pitaju, kada treba početi trenirati da bi se dostigli vrhunski rezultati i šta je formula uspeha najboljih svetskih sportista.

Priča o ovom sportisti nije baš uobičajena, ali će dati poruku koja je ključna kako za sport, tako i za sve druge oblasti života.

Milorad Stanulov, rođen je u Zrenjaninu 20. februara 1953. godine. Osvajač je dve olimpijske medalje, srebrne 27.07. 1980. u Moskvi i bronzane u LA 1984. godine. Višestruki prvak Balkana i Jugoslavije, a pre svega osvajač trećeg mesta na Svetskom prvenstvu održanom 1978. na Novom Zelandu.

U mestu gde je rođen završio je kako osnovnu, tako i srednju i školu. Na nagovor druga, sa svojih 17. godina upušta se u avanturu veslanja, što ćete priznati je dosta kasno za početak i ostvarivanje bilo kakvih rezultata, nezavisno od vrste sporta.

Ceo svoj život odrastao je pored reke, ali kada je prvi put seo u čamac i napravio zaveslaje, osetio je da će to prerasti u nešto mnogo više i ozbiljnije. Svemu tome je mnogo doprineo i njegov prvi trener Racković Dragutin, zvani Brka.

Veslačko-kajakaški klub „Begej 1883” bio je tada najstariji aktivni klub u nekadašnjoj SFRJ. Mali i siromašan po pitanju opreme i rekvizita, ali veliki u ljubavi prema sportu i drugarstvu. Zbog nedostatka opreme, trener ovog kluba se često dovijao i držao raznolike treninge, čak i na suvom, pripremajući sportiste na fizičku izdržljivost.

Zbog volje i želje za treniranjem, Milorad je često uz dopuštenje nastavnika fizičkog vaspitanja, odsustvao sa istoimenih časova i to vreme provodio veslajući. Kasnije vandredno upisuje Ekonomski fakultet, što mu je bilo dodatno olakšanje u pogledu treninga.

Veslao je u svim disciplinama, sem u skifu jer klub „Begej 1883”nije posedovao takav čamac. Godine 1978. klub kupuje ovaj čamac, a samo nakon 7 dana treniranja u njemu, Milorad odlazi na regatu na Bledu, koja je ujedno bila i izborna regata za sastavljanje nacionalnog tima.

Na Bledu je osvojio prvo mesto, ušao u prvi tim Jugoslavije i te godine bio njen predstavnik na planetarnom šampionatu. Nakon dve nedelje, u Minhenu, na međunarodnoj regati opravdao je i potvrdio visok nivo, među konkurencijom.

Te 1978. godine, pred odlazak na Svetsko prvenstvo, trenirao je u teškim uslovima, po kiši i magli, na kratkom delu reke, jer uslovi više od toga nisu dozvoljavali.  Pored svih tih okolnosti on je uspeo da prođe kvalifikacije i uvrsti se u 12 najboljih na svetu.

Polufinale na Novom Zelandu, za njega je bio okršaj za odličje, ali sa svom skromnošću koju je oduvek imao, za njega je i sam plasman polufinala bio ogroman uspeh.

U samom finalu sustigao ga je umor, loše je startovao i kasno uhvatio ritam. U poslednjoj četvrtini uspeo je da pretekne sovjeta Dogvana i stigne do medalje. Neizmernu radost zbog ostvarenog rezultata delio je ceo tim.

Trenutak kada je izašao na postolje pamtiće za ceo život, kako on tako i svi ljubitelji ovog sporta, jer je posle 12 godina pauze jugoslovenski tim uspeo da se domogne svetskog seniorskog odličja.

Zanimljiv podatak je i to, da je ceo jugoslovenski tim, na Novom Zelandu nastupao u pozajmljenim čamcima, a Milorad je imao tu sreću da nastupa u onom u kojem je i trenirao.

Nakon Novog Zelanda, nastavio je da piše istoriju veslanja ali u nekom drugom čamcu.

Godine 1980. započete su pripreme za Olimpijske igre u Moskvi koje su rezultirale osvajanjem srebra, a ;etiri godine kasnije i bronza na narednim Olimpijskim igrama u LA. Svoju sporstku karijeru završio je nakon državnog prvenstva 1987/88. godine.

Trenerskim poslom se nikad nije bavio, ali je ostao veran sportu. Dugo godina je bio delegat SIZ-a za fizičku kulturu, predsednik Veslačkog Saveza Vojvodine i Jugoslavije do 1996. godine, a 1997. godine postaje i generalni sekretar Sportskog Saveza Vojvodine. Uz sve to dva puta je bio dobitnik nagrade „Jovan Mikić Spartak”, jednom kao sportista, a drugi put za životno delo.

Pored ljubavi prema veslanju, oduvek je bio zaljubljeniki u fotografiju. To mu je dodatno na svakom takmičenju i putovanju omugućavalo da zabeleži trenutke i sačuva ih od zaborava. Jedan od fotoaparata je dobio i na poklon od gradonačelnika grada po povratku sa Novog Zelanda.

Ljubitelj je i starih automobila, a ta ljubav potiče još iz porodične tradicije. Ponosni je naslednik dedinog old tajmera iz 1935. godine. Njegov deda je bio jedini taksista u Zrenjaninu nakon II svetskog rata. Ovaj automobil učestvovao je na snimanju čak oko 30 domaćih filmova.

Milorad Stanulov, veslač i olimpijac nije bio samo ponos nacije, već i uzor brojnim devojčicama i dečacima koji su se kasnije opredelili za ovu vrstu sporta.

Veslanje je sport koji, kao i sve drugo, zahteva disciplinu i dugotrajan rad. Ali u životu nije važno kada počnemo, već koliko energije, volje i truda uložimo u ono što sa ljubavlju radimo. Rezultati nas ponekad mogu iznenaditi, premašiti naša očekivanja, ali kad kroz život idemo srcem nagrada će biti mnogo veća od uloga.

Sandra Baltić Kučanda

Više Škorpija nego Devica. Žena vrele krvi čudnog spoja Vojvodine, Cetinja i Banije. Žena koja hrabro prati glas srca i sledi svoje snove. Ljubitelj prirode, fotografije, muzike, filma, pisanja i svakog oblika kreativnosti u kojoj čovek može izraziti sebe. Žena koja voli i grli život davajući mu najbolje od sebe.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *