Kapoera – borilačka veština uz muziku i ritam

Baš kao i druge borilačke veštine, tako ni ova nije samo običan sport, već stil života. Ko jednom prisustvuje treningu biva zauvek zadivljen i zaljubljen u sport koji ima fascinantnu istoriju.

Kapoera ili kapuera, u zavisnosti sa kog jezičkog područja se prevodi, nastala je u XVI veku u Brazilu, od strane afričkih robova. Ne zna se tačan podatak kako je nastala, jer postoji više verzija, ali veruje se da su robovi na ovaj način želeli da sačuvaju duh domovine, deo svoje kulture i prenesu ih u mesto gde su silom prilika odvedeni. Bio je to način da sačuvaju svoj identitet. Ipak kao i sve što ima veze sa afričkom kulturom, tako je i ovaj sport bio zabranjen sve do 1937. godine.

Od vremena kada zabrana prestaje da važi, biva priznata kao nacionalni sport. Majstor Bimba, odnosno Manuel dos Reis Mačado u Salvadoru prvi je otvorio školu ove borilačke veštine koja je bila zakonski registrovana. Njegov način učenja u velikoj meri uticao je na razvoj kapoere. On i majstor Peštinja (svaki majstor ima svoj nadimak), odnosno Visentne Firera, smatraju se očevi ove brazilske veštine.

Ne postoji univerzalni stil i način shvatanja. Svaki čovek shvata na svoj način. Za nekog je to borba maskirana u ples, dok za nekog drugog je suprotno od toga, ali istina je da se pri svakom pokretu uvlači dublje pod kožu.

Da nije u pitanju samo običan sport govore i na hiljade pesama u kojima je opevana. Takođe je dat lični opis kapoeriste, odnosno šta pravi majstor ove tradicionalne veštine mora posedovati. On mora biti čovek slomljenog srca, ali sa osmehom na licu. Osoba koja je uprkos teškoći padova uvek spremna da se dočeka na svoje noge, jača i bolja nego pre. Uvek vidi izlaz iz svake nevolje.

Treniranjem kapoere pojedinac jača svoj duh i telo, ali i um. Na čoveka deluje antistresno, pomažući mu da se lakše uhvati u koštac sa problemima koje mu svakodnevnica donosi. Zahvaljujući njoj stiče se kondicija, fleksibilnost, jačaju se pokreti, poboljšavaju refleksi…

Prema tradiciji izvodi se na taj način što orkestar počinje da svira na instrumentima, dok jedan od učesnika počinje da izvodi pesmu na portugalskom, a ostali ga prate u horu. Svi oni, zajedno sa publikom prave krug u koji ulaze dvoje koji se takmiče između sebe. Prateći ritam muzike moraju da se upuste u borbu, ali ne običnu, već uz neizostavnu pratnju plesa. To može biti prijateljska borba, takmičenje dvoje prijatelja, ali i veoma neprijateljska borba.

Cilj nije da se protivnik povredi, već da pobedi. Udarac se karira i ne završava do kraja. Na taj način se stvara nadmoć nad suprotnom stranom, pokazujući da izvođač nije samo fizički jak, već i duhovno i da ume ono što mnogi ne mogu, a to je da pre svega kontroliše samog sebe.

Kapoeru danas praktikuju milioni ljudi širom sveta, bez obzira na pol i godine. Njena važnost ogleda se u tome što je 24. novembra 2014. godine stekla status zaštićenog kulturnog nasleđa od UNESKO-a.

Suza MIlošević

Živim u Kragujevcu. Organizacija proslava i događaja, kao i dekoracije su moj posao iz snova. Volim roze, volim da se smejem bez nekog posebnog razloga. Volim knjige bez kojih ne bih mogla da zamislim život.Pomalo tvrdoglava, pomalo luckasta idem ka svojim snovima. Odustajanje nije moja opcija, uvek koračam napred, makar glavom kroz zid. I svakoj situaciji, koliko god ona teška bila nađem nešto pozitivno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *