Prvo pa muško, brate moj!

Prilikom izbora nikada ne treba žuriti, „triput meri jednom seci”, a ja „s neba pa u rebra” izabrah pogrešnu temu za pisanje. Nije problem, napisaću i nju, nego hoću da vam ispričam kako ponekad nije loše napraviti pogrešan izbor. Misli krenuše na drugu stranu i na skroz drugu temu i kao bez daha sve se za tren samo posloži na papiru. I nastade PRVO PA MUŠKO.

Ima to još uvek u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu i kao uzrečica i kao san svakog prosečnog, a bogami i natprosečnog Balkanca. Uzrečica prvo pa muško kod nas se koristi za sve što je dobro, pohvalno, uspešno, moćno i na čemu vam se dive ili zavide… Pa onda kažemo jedni drugima: „Svaka čast, nismo očekivali, a ti prvo pa muško, alal vera.”

To se svakodnevno koristi za najobičnije stvari, a kad se na Balkanu i dogodi da se u kući rodi prvo pa muško, e to je posebna stvar. To se pije danima, to se slavi, to se čašćava, to su srećni, zadovoljni, mrtvi pijani i od sreće i od pića. Ej bre Miki, prvo pa muško ostvari se san. E moj kume, rodio se sin mali gospodin…I tako redom. Nema tu kod nas Srba, zna se muško je muško nema se tu šta dalje ni više.

Majka srećna i zadovoljna kao da je dobila Nobela, a i baš je briga ne mora više da rađa ako ne želi. Da je rodila žensko morala bi, zna to ona jer kući treba naslednik. Ako neće više da rađa neki gorak ukus nosi ceo život u ustima, a vrlo često joj i sam život postane gorak. Ali kad rodi sina naslednika, snagu njenu, zaštitu, vojnika, junaka, završila je posla.

Kod nas žene i kad se svađaju i kad krenu da potežu decu zna se koja je muška, a koja ženska majka pa to u jeku svađe i izgovore pa da čovek umre od muke ili od smeha. „Pazi ovako, ja sam ti porađala sve muškinje, a šta ćeš ti sa onim tvojim „ludama”? ”, a ova druga kaže:„Pa udaću ih za tvoje sinove.”  i eto još veće svađe. Neće njoj, muškoj majci niko sem nje ženiti njene sokolove! „Ej  bre, znaš li ti ko su i kakvi moji sinovi moji borovi viti i jablanovi” (istini za volju, uglavnom bagremi beli, al’  ajd’).

O muškom delu sveta da ne pričam… Očevi, dedovi, pradedovi, stričevi, ujaci, rođaci, komšije…. Pa oni najbolje znaju šta je muško bre i sami su muškarci. Savijeni do zemlje, pijani, ovakvi, onakvi, nikakvi, svakakvi, ali balkanske muškarčine su muškarčine u sopstvenim očima, a to je za Balkan i za njih sasvim dovoljno.

„Ej bre ljudi,rodio mi se sin naslednik, treba mi ko sunce da mi se odžak dimi, da mi se loza produži, da mi se seme ne zatre, da se nosi moje prezime i genetika moja sjajna ehejjjj. Daj pušku ovamo i da mi zemlja bude uzorana, da mi dečica po avliji trčkaraju, da me junak u starosti gleda. Ejjjj, dajde ‘vamo rakiju onu, onu što mi je djed ostavio za kad mi se sin rodi.”

Ne znaju i neće da znaju da im gene prenose ženska deca jer ženska deca nose gene oca, a sinovi majčine. Vide i kažu jes‘ da mi sin liči na ujčevinu na ženine, ali neka, dika je moja.

Nema veće sreće na Balkanu nego kad se rodi sin, ni sreće ni većeg berićeta za kuću. Polude tih dana sve i ukućani i familija i znani i neznani i komšije, sve ludo i manito bože oprosti.

Foto: Freepik.com

I tako se pokvare muška deca. Kad krenu da odrastaju moćni, silni i osioni baš onako kako su vaspitavani sve više i glasnije roditelji govore da ne valja.A i to se može lepo reći jer kad muško ne valja to je nekako lepo. „Eto ovog mog, a nek mi je živ, zdrav i srećan, al ne valja. Ne bi imao ni šešira ni košulje da nije ovog ženskinja, ali opet ne bih njega jednog dao za deset ženskara. A i šta će mi košulja i šešir, omatorilo se brate moj pa ništa i ne treba čoveku, mrsko mi se i udešavati i ići bilo kud, poboljeva se polako. Ne treba mi brate moj ništa, veruj mi, samo da dođe, da me obiđe, da pita kako si matori, mučili te šta, treba li ti šta, da progovorimo koju… Onako da mi dođe pa samo da gledam u njega ko u boga, ko što smo ga cela veka i gledali, a i mati mu se rastužila stara, žao mi nje. Volela ga brate i štitila, pa kad sam ja nekad hteo i da ćušnem, a ona ne da, oči brate da mi izvadi, ne govori sa mnom danima, kakvi njega zenu oka njenog, ejjj! A eto, on sad ni za nju da pita, ni zbog nje da dođe, kafe malo da joj donese. Materino srce je mekano prijatelju, ne zamera i prašta sve, ali pati i boluje. Žao mi nje, žao mi brate života mi, a žao mi i mene, ali eto bogu hvala ima ovog ženskinja, dođu, obiđu, donesu, prinesu, upitaju, zagrle, poljube… Aj u zdravlje prijatelju, a nek su nam i one žive i zdrave, nek su i srečne, ali brate moj sin je sin, muško je muško. Muško si i sam znaš šta ti pričam.”

Sve ovo se napisa samo mojom rukom, a sad i ja da dodam nešto. Evo ja sam prvo pa žensko, ostvari se san bar meni. Nisam rasla u ovako tipično balkanskoj porodici, ali sam sve ovo gledala i slušala.Kod mene to muško žensko i ne igra neku ulogu. Sobom sam zadovoljna, baš kao da sam muško ne daj bože!

Snežana Đenadić

One Comment on “Prvo pa muško, brate moj!”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *