Vladimir Vujinović – „Pisanje je ipak usamljenička, duboko intimna aktivnost.”

Rođen je u Somboru 1976. godine . Kao honorarni novinar je pisao knjizevne kritike za časopis „Yallow Cab”. Vodio je blog posvećen književnosti sledecadobraknjiga.com, a pisao je i za nekoliko portala, sajtova i blogova. Kratku prozu i poeziju objavio je u nekoliko domaćih književnih časopisa. Elektronsku knjigu „Stvarnost Ivana Karamazova” objavio je 2014. godine. „Jutarnja zvezda” njegov je štampani prvenac.

Kako ste došli na ideju da napišete roman „Jutarnja zvezda”?

Spontano. Dugi niz godina se već bavim pisanjem, ali sva proza koju sam ranije pisao,mogla se svesti pod beletristiku, odnosno takozvanu glavnotokovsku knjizevnost. Naši pisci nisu skloni žanru, ako izuzmemo epsku fantastiku, koja ima dosta predstavnika zadnjih godina. Ali zato naši čitaoci jesu skloni žanru. Trilerima posebno. A kao neko ko je oduvek voleo da čita trilere, ko je Agatu Kristi čitao još u detinjstvu, ideja za „Jutarnju zvezdu” nekako se rodila odjednom . Sama od sebe. Triler kao žanr mi je konačno pružio priliku da se u potpunosti izrazim kao autor. Da dođem do onog svog orginalnog pripovedačkog glasa za kojim sam oduvek tragao .

Ko je Filip Vujić ?

Filip Vujić je glavni junak „Jutarnje zvezde”. Mlad i perspektivan policijski inspektor . Odudara od onih viceva o srpskim pandurima, zato što ima dve fakultetske diplome, a završio je i specijalistički kurs na FBI Nacionalnoj akademiji.

Nespecifičan je pandur i po tome što voli da čita, voli da na jedan dubok filozofičan način promišlja stvari oko sebe. Čudak je, eksentrik je, neoženjen, prilično nespretan sa zenama. A ni ne pije, ne puši, nije ateista, niti je sklon samodestrukciji- čime tek odudara od onih stereotipnih američkih i skandinavskih književnih detektiva, kojim jetre čudo da se nisu raspale od ciroze s obzirom koliko su alkohola popili .

Kojoj publici je knjiga namenjena ?

Ljubiteljima trilera. Ali ne samo njima, naravno. Namenjena je svim ljubiteljima lepe književne reči. Najveći kompliment koji dobijam je onaj koji dolazi od čitaoca koji uopšte nisu fanovi trilera, a koji kažu da im se „Jutarnja zvezda” svidela.

Kakva je reakcija čitalaca ?

Fantastična, zaista. Prevazilazi sva moja očekivanja. Pošto sam imao beta čitaoce i tokom nastajanja romana, postojao je već tada nekakav signal da možda imam nešto „vredno”. Pisanje je ipak usamljenička, duboko intimna aktivnost. Nemate nikakvu predstavu da li će to što pišete da se svidi ili ne publici. Pogotovo ako se radi o prvencu. Tako da je mene tolika poplava pozitivnih reakcija baš iznenadila.

O „Jutarnjoj zvezdi” se sada već dosta piše na društvenim mrežama, po književnim blogovima. A dobijam i dosta ličnih poruka oduševljenja i podrške od čitalaca .

Šta mislite da li se neko rađa zao ili to postaje tokom zivota?

Solženjicin je jednom rekao: „Kad bi bar postojali negde zli ljudi koje bi trebalo odvojiti od ostatka ljudi i uništiti ih. Međutim, crta koja razdvaja dobro i zlo preseca svako ljudsko srce. A ko bi hteo uništiti deo svog srca ?”

Živimo u društvu koje se maksimalno trudi da relativizuje pojam zla . Moraliziranje valjda nigde nije manje dobrodošlo nego u umetnosti. Ali ipak, ako stavimo prst na čelo i zamislimo se, shvatićemo da je kriminal problem morala . I jedino se moze rešiti na nivou morala.

Jutarnja zvezda” govori o serijskim ubicama , a oni su vrh kriminalnog ledenog brega. Najekstremniji primer moralnog posrnuća . Ovaploćenje onog iskonskog zla. I upravo kroz priču o takvom jednom monstrumu , psihopati , demonu u ljudskom obliku, kroz priču o njegovom razvojnom putu, odnosno moralnom padu , ja kao umetnik postavljam isto to pitanje koje me i vi sada pitate . Nisam siguran da imam odgovor.

Da li je neko genetski predodređen da postane kriminalac, ili to postaje zahvaljujući zivotnim okolnostima, mozda je pogrešna formulacija pitanja. Umeti napraviti razliku između ispravnog i lošeg je ključno . A ono se stiče od najranijeg detinjstva . I kroz vaspitanje. Mi smo ti koji na kraju pravimo izbor. Svako sam donosi svoje odluke . Neko ko pruža negativan uticaj, mogao je da pruza i pozitivan. Ne znam da li bi nam represivniji zakoni, više policije, više sudstva i više zatvora pomoglo da se izborimo sa kriminalom , sa zlom. Ali više ljubavi, sigurno bi .

Imate li hobi ?

Čitanje, gledanje filmova i serija. Pa i pisanje . Pisci u ovoj zemlji uglavnom ne mogu da žive od pisanja. To ne može da im bude i profesija. Tako da ispada da je i ovaj naš spisateljski rad samo hobi.

Šta Vas čini sretnim ?

Nekad sam sanjao velike stvari. Zivot je tu i da snove ruši. Pokušavam da se zadovoljim sa malim stvarima, da svoje potrebe uskladim sa realnim mogućnostima. To je nekada vrlo teško, ali je nekada i lako.

Otkrijte nam da li planirate pisanje neke nove knjige ?

Čitaoci me uporno pitaju da li će „Jutarnja zvezda” imati nastavak, odnosno da li će se inspektor Vujić pretvoriti u junaka serijala knjiga. A ja uporno pokušavam da izbegnem odgovor na to pitanje. Zbog svih onih koji knjigu još nisu pročitali i koji tek treba da otkriju da li Filip Vujić i „Jutarnja zvezda” imaju potencijal za nastavak.

Hvala Vam na vremenu izdvojenom za ovaj intervju !

Hvala Vama. Zadovoljstvo je bilo moje da odgovaram na ovako inspirativna pitanja.

Marijana Bašić

Završila Ekonomski fakultet. Obožava  književnost , muziku, reku. U slobodno  vreme voli  da ispija  kafe sa prijateljima . Voli da se šali  na svoj racun.Veruje u ljubav. Inače, bavi se statistikom tj. prati gledanost filmova po bioskopima tako da je uspela da spoji lepo i korisno. Razvedena, i mama jedne prelepe devojčice. Smeje se glasno i vodi ćerku sa sobom. Obožava da piše teme iz svakodnevnog života.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *