Nenad Milkić – „Pišem o čemu drugi ćute”

Nenad Milkić je definitivno jedan od onih ljudi koje zapamtite „na prvi susret. Prosto je nemoguće da vam prođe kroz život bez da ostane duboko urezan u sećanju. Iako iz daleka deluje samo kao pravnik koji piše knjige, on je mnogo više od toga. Svojim delima on je jedan od prvih koji su se u ovoj zemlji dotakli osetljivih tema kao što su stradanja na karauli Košare i abortusi u Srbiji.

Rođen je u Loznici 01. februara 1985. godine. Detinjstvo je proveo u Banji Koviljači. Sa suprugom Draganom živi u Malom Zvorniku .Zaljubljenik u šah, istoriju i staroslovensku mitologiju. Član je udruženja Mensa.

Svojim knjigama i temama koje u njima obrađuje privukao je pažnju javnosti . Do sada je izdao dve zbirke poezije : „Purpurne kiše”(2011) i „Pevaj mi mama”(2013) i četiri romana: „Zovem se Dunja”(2013), i trilogiju „Mi smo branili Košare” čiji su delovi: „Poslednja straza”(2014),„Zov karaule”(2016) i „Besmrtni bataljon”(2018). Svojim prvim romanom „Zovem se Dunja” otvara teme abortusa i nasilja u porodici, iznoseći činjenicu da samo zbog nasilnih prekida trudnoće svake godine Srbija izgubi grad veličine Šapca, Kraljeva i Čačka. Svojom trilogijom baca novo svetlo na događaje u reonu karaule Košare tokom 1998. godine i 1999. godine .

Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja : Zahvalnicu ratnih veterana , invalida i porodica poginulih boraca Srbije za nesebičnu pomoć i poseban doprinos u radu udruženja RVI Srbije(2014), Orden Kosmetska zvezda 2.reda za zasluge u oblasti književnosti (2015), Plaketa Opštine Mali Zvornik za ostvarena dostignuća od izuzetnog značaja za razvoj opštine Mali Zvornik(2016), Puškinova nagrada A.S. Puškina za „ vernost rečima i delima” dobijena od strane Saveza pisaca Rusije- gradska organizacija Moskva(2017), Zahvalnica kopnene vojske Srbije za saradnju sa komandom kopnene vojske, sećanje na žrtve i borbu protiv zaborava, doprinos razvijanju i negovanju patriotizma, rodoljublja, slobodnog duha i tradicije slavne srpske vojske (2017), Blagodarije Ravnogorskog pokreta Čačak za bratsku pomoć (2017), Posebna nagrada opštine Mali Zvornik , zbog dostignuća u književnosti(2018), dobitnik i nosilac „Carske spomenice”(2018).

Kada ste poželeli da napišete knjigu ?

Knjige sam poželeo da napišem kada sam uvideo da imam dovoljno interesantne, do tada neobrađene teme, što se u potpunosti i poklapa sa mojim motom „Pišem o čemu drugi ćute”. Takođe, smatram da svako ko ima dovoljno veštine, opšteg obrazovanja i volje, da se bavi pisanjem, to treba i da čini jer je književno stvaralaštvo jedan od vidova predstavljanja većem broju ljudi savremenih problema i izazova.

Šta je za Vas inspiracija ?

Uz dužno poštovanje koji misle drugačije, sa moje tačke gledišta inspiracija je izgovor za lenje ljude. Mišljenja sam da svako ko se bavi pisanjem to treba da čini svakodnevno. Znate, pisanje je vežba kao i svaka druga, samo što ova održava u kondiciji naše misaone resurse. Naravno, ne može se svakog dana pisati sa istim žarom, voljom i kvalitetom, ali kada čujem da neko nema inspiraciju da piše meni zvuči kao „mrzi me danas to da radim, sutra ću”.

Facebook.com

Kako dolazite do naslova za svoje romane ?

U toku pisanja rukopisa naslovi romana se sami iskristališu. Nekada je to rečenica jednog od likova u knjizi, nekada je to skraćena suština ideje koja se provlači kroz celu knjigu, nekada je, pak, to direktno ukazivanje na glavnu temu o kojoj se piše.

Veoma je bitno da naslov bude kratak, lako razumljiv i lak za pamćenje, i da zajedno sa grafičkim dizajnom korica daje određenu asocijaciju čitaocu koji se sa knjigom susreće prvi put.

Napisali ste roman „Zovem se Dunjau kome otvarate temu abortusa i nasilja u porodici . Šta Vas je navelo da napišete roman ?

Roman je posledica jednog podatka koji kaže da mi svake godine zbog abortusa izgubimo gradove veličine Šapca ili Kraljeva. To su ogromne brojke. U romanu ja nisam eksplicitno protiv abortusa, ali pokušao sam da ga ogolim, da pokažem i onu drugu, emotivnu stranu, na koju mnogi ne obraćaju pažnju kada o abortusima pričaju. Da pokušamo problem, a abortus svakako u velikoj većini slučajeva jeste problem, sagledamo iz više uglova. I na kraju, pisao sam ga u nadi da će se više raditi na edukaciji mlađe populacije po pitanju neželjene trudnoće.

Napisali ste trilogiju „Mi smo branili Košare. Kako ste došli na ideju da napišete trilogiju?

Pre ideje da pišem bilo šta o Košarama, imao sam priliku da upoznam majku Lozanku Radoičić i čuo sam za sudbinu njenog sina Vladimira koji je poginuo u zasedi terorista OVK u septembru 1998. Kroz priču sa njom ali i njegovim drugovima video sam koliko mi u suštini malo znamo o dešavanjima na granici za vreme rata. To me je podstaklo da pronađem sada ljude, ali u vreme rata tek stastale momke od 19 godina, i da kroz priču sa njima shvatim suštinu borbi na Košarama.

Nadam se da sam kroz trilogiju koju čine romani Poslednja straža, Zov karaule i Besmrtni Bataljon, uspeo verno da ispričam priču o sprskim herojima koji su ’98 i ’99 branili granicu, jer sa pravom možemo reći da je Bitka za Košare u stvari bila Bitka za Srbiju. Tu bitku su heroji uspeli da dobiju u ratu, porazio ih je mir.

Kako ste se nosili sa opisivanjem pojedinih scena u trilogiji ?

Još uvek se teško nosim sa sećanjima na pojedine ljude i pojedine događaje. Ono što sam ja objavio u knjigama je možda deseti deo onoga što su mi vojnici isrpičali, a verujem da to nije ni stoti deo onoga što su morali da prožive. Dok odgovaram na Vaše pitanje, isto kao i kada govorim na večerima sećanja, obuzmu me najsnajžnije emocije i pred očima imam živ sluku branioca Košara. Onih koji su se vratili, i onih koji nisu.

Facebook.com

Koliki je uticaj na Vaš zivot imalo pisanje trilogije ? Šta konkretno za Vas znači ova trilogija ?

Ako bi trilogiju posmatrali strogo sa književne tačke gledišta, ona je učinila da budem prepoznatljiviji među čitaocima. Zahvaljujući njoj imao sam priliku da održim niz promocija i tribina širom R. Srpske, Srbije i Crne Gore.

Međutim drugi deo Vašeg pitanja je ono u čemu se pronalazim. Prosto trilogija za mene nije samo lepo upakovan komplet knjiga niti stotine ispisanih stranica. Pričao sam o ljudima koji su bili ili još uvek jesu živi, koji su u vreme bitke na Košarama imali tek koju godinu više od mene, slušao njihove strahove i tuge, razumeo bol koju su osetili kada su gubili drugove. Sve ono što sam čuo i naučio od njih poslužilo je da mi pokaže pravac koji i ja, ali i mnogi mladji naraštaji treba da živimo. Lekcija koju sam naučio jeste da su čast, rodoljublje, poštenje i vernost iznad svega.

Dobitnik ste mnogobrojnih nagrada i priznanja. Šta te nagrade znače za Vas?

Nagrade su zvezdice na nebu svakog književnika, i svako će biti lažno skroman ako kaže da mu priznanja ne prijaju. Međutim, za mene su one i podsetnik da se uvek mora raditi više, bolje i predanije. Da se potpuno posvetim narednim temama, jer nagrade ne gledam kao krunu rada, već kao podsticaj za potpunu posvećenost književnosti.

S kojim piscem bi ste najradije napisali knjigu ?

Ovo je sjajno pitanje i bojim se da će odgovor biti razočaravajuć, ali ne vidim da bih nekoga izdojio. Sa mnogim piscima se privatno družim. Sa još više njih se zahvaljujući društvem mrežama često i čujem. Razmenjujemo iskustva, tražimo savete, slušamo mišljenja.

Ali kad dođe do pisanja knjige najradije bih to činio sa onim naizgled malim i nepoznatim osobama koje su svuda oko nas, koji su satkani od iskustva i mudrosti, i koje je život oblikovao različitim situacijama sa kojima ih je suočio.

Iza Vas su četiri romana i dve zbirke poezije . Kako ste zadovoljni reakcijom čitalaca ?

Živimo u vreme kada kultura, pa samim tim i književnost, ne zauzima visoko mesto u savremenom društvu. Donekle je to i razumljivo, jer ljudi pristisnuti finansijskim i drugim brigama, počnu se mnogo toga odricati. Druga stvar je što i ja kao pisac dodatno sužavam svoj čitalački prostor s obzirom da pišem na ćirilici, da sa zadovoljan time što me čitaju pre svega pripadnici srpskog naroda, bar onaj deo koji je strogo orijentisan ka rodoljubivoj književnosti. Lično nemam potrebu da se dodvoravam nijednom drugom narodu, niti ljudima kojima je antisrpstvo u genima.

Povratne reakcije koje dobijam putem društvenih mreža, poruka, mejlova, ali i direktnim kontaktima na promocijama i tribinama pokazuju da su čitaoci željni tema o kojima pišem. Nadam se da će ta obostrana ljubav trajati još dugo. Ma, šta da vam kažem, moji čitaoci su najbolji na celom svetu!

Jedan pisac ne moze postojati ako nema svoje čitaoce . Ko su Vaši čitaoci ? Kako se čitaoci steknu a kako izgube ?

Čitaoce je teško steći, a lako izgubiti. Stiču se iskrenošću, čistim srcem, ljubaznim kontaktom, ali pre svega dobro obrađenom temom nezagadjenom svakom vrstom osude, arogancije, ili pak neiskrenosti. Čitalac najlakše prepozna neiskrenost pisca, ali i ceni godine uložene u stvaranje romana. Nasuprot tome, pak, gubi se nepromišljenom rečju, osuđujućim stavom, preteranim egom iz kog vrišti „ja sam pisac, a šta si ti“ i slično.

Slažem se sa tim da pisac ne može postojati bez svojih čitaoca. Kao što nema ni muzičara bez slušaoca, ili religije bez vernika. Jedno bez drugog ne ide. Moji čitaoci su svi oni ljudi kojima je borba protiv svake vrste zaborava glavni pokretač u životu, ali i oni koji su gladni znanja o događajima i ljudima koji su godinama bili potiskivani iz javnosti.

Kad čujete reč Kosovo, kakve su Vaše asocijacije , emocije i misli ?

Kosovo za mene nije samo reč, niti geografski pojam. To čak nije ni nekoliko brda, reka ili gradova koji se tamo nalaze. I kada kažemo Kosovo nemam asocijacuju na rat, ili Kosovski boj.

Ne. Kosmet je za mene temelj na kom smo izgradili kuću. Kosmet je i kolevka iz koje smo prohodali i krenuli u svet. Kosmet je i koren iz kog nam rastu voćnjaci i vinogradi. Ono je i zrno nečega što nam se pri rođenju u dušu usadi pa sa tim hodamo i živimo. I zaista ne vidim nijedan način da me neko ubedi da ono nije naše. Duhovno, nacionalno, državno, istorijsko, versko, kulturno. Kako god. Na koju god stranu da se okrenem Kosmet je naš.

Zbog toga bih ovaj intervju i završio rečima – Danas ovde, dogodine u Prizrenu!

Marijana Bašić

Završila Ekonomski fakultet. Obožava  književnost , muziku, reku. U slobodno  vreme voli  da ispija  kafe sa prijateljima . Voli da se šali  na svoj racun.Veruje u ljubav. Inače, bavi se statistikom tj. prati gledanost filmova po bioskopima tako da je uspela da spoji lepo i korisno. Razvedena, i mama jedne prelepe devojčice. Smeje se glasno i vodi ćerku sa sobom. Obožava da piše teme iz svakodnevnog života.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *