Mladen Stevanović – „Voleo bih da napišem roman kojim ću u potpunosti biti zadovoljan”

Mladen Stevanović je Kruševljanin na privremenom radu u Beogradu, ali kako sam kaže, taj rad se odužio. Rođen je 1979. godine u Kruševcu gde je završio osnovnu i srednju školu.

Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek srpski jezik i književnost. Predaje u Prvoj ekonomskoj školi. Do sada je izdao tri romana: Ramovi za pogrešne slike, Sudbine plešu tango i Hipokratova deca u kojem obrađuje vrlo osetljivu temu, krađu beba iz porodilišta.

Skroman, često ume da kaže da je njegov doprinos kulturi mali i neznatan.

Da li je istina da ste rukopis prvog romana spalili i da on nikada nije ugledao svetlo dana? Šta je bila tema romana? Zašto ste spalili rukopis?

Rukopis prvog romana sam spalio pre nego što sam saznao da rukopisi ne gore. Koliko me sećanje služi, a to se dešavalo pre više od dvadeset godina, to je bio ljubavni roman u mnogome na tragu ,,Jadima mladog Vertera. Što je čovek mlađi, to je skloniji da dopusti sujeti da upravlja njegovim postupcima pa je nakon odbijanja izdavača, jedino logično bilo rukopis spaliti i zareći se da više nikada neću da pišem, kada svet već nije spreman za jednog tako genijalnog autora. Trebalo mi je gotovo petnaest godina da zakletvu prekršim i iskoristio sam svoj prvi objavljeni roman da se bez milosti podsmehnem tom genijalnom Mladenu iz prošlosti.

Kome je namenjen roman „Ramovi za pogrešne slike”?

Roman ,,Ramovi za pogrešne slike je namenjen milosrdnom čitaocu, onom koji će prepoznati pripovedačevu ogorčenost i nepravednost, njegovo nezadovoljstvo i njegovu hrabrost da sve to bez ustezanja izlije pred čitaoca. To je roman o devedesetim godinama, koji se ne bavi ratom, to je priča o ograničenjima u odrastanju jedne generacije i beskompromisnoj borbi da se ona poruše.

Vaš drugi roman „Sudbine plešu tango” je roman o potisnutim željama i bračnim iluzijama. Zašto sudbine plešu baš tango? Šta je simbolika ovog naslova?

Naslov je uvek vrlo važna odrednica, jedan od ugaonika na koje se treba osloniti kada je u pitanju tumačenje i razumevanje nekog teksta. Naslov je došao pod uticajem imena vrlo interesantnog filma Puriše Đorđevića ,,Tango je tužna miso koja se pleše. Tokom iščitavanja teksta učinilo mi se da se sudbine junaka kreću nalik na kretanje u tangu, povremeno vrlo dinamično, ponekad nešto usporenije, ali uvek sa mnogo strasti. Odrednica tango je nekako pokrivala paradoksalnost optimistine priče o propalim ljubavima.

Kako dolazite do teme za roman?

Do tema za romane dolazim posmatranjem okoline, ljudi na ulici, na pijaci, na televiziji, ali i zavirivanjem u sebe. Verujem da aktuelnog, današnjeg trenutka, današnjeg čoveka u književnosti nikada nije dovoljno. Bežanje iz aktuelnog momenta u neku romantizovanu prošlost, okretanje poznatim figurama iz istorije, traganje za temama u istorijskim epizodama, shvatam kao potrebu i pisca i čitaoca da u sudaru sa nemilosrdnom sadašnjicom potraže izlaz, ili tračak optimizma.

Foto: Privatna arhiva

Šta mislite šta je najvažnije za dobru priču?

Za dobru priču je važno da ostane pre svega verovatna, uprkos tome što se tokom pisanja sažima ili razlaže, rastače, grana, uprkos tome što se u nju unose elementi izmenjene ili izmeštene stvarnosti. Čitalac do samog kraja mora da veruje i da ostane u tom ubeđenju dugo nakon čitanja.

U svom romanu „Hipokratova deca” obrađujete osetljivu temu – krađa beba u porodilištu. Kako ste uopšte došli na ideju da pišete o tome?

Tema krađe beba je poslužila samo kao povod za širu priču u čijem je centru odnos čoveka sa silama koje su van njegove kontrole. Uverljivi portreti i uverljive slike vremena su zapravo u samom centru interesovanja pripovedanog subjekta. Ljudske nesreće i ljudska patnja sačinjavaju tematski krug kojeg je lako eksploatisati, pa i zloupotrebiti. Želeo sam da to izbegnem po svaku cenu pa je otud dobar deo pažnje tokom romana usmeren na vinovnika nedela, na njegove porive i motive da se ponaša u suprotnosti sa kodeksom na koji se obavezao. Dalje, kroz roman sve vreme provejavaju motivi nasleđa i grehova predaka, obmane i samoobmane, kao i motiv kazne, koja nije i ne može biti univerzalna.

Šta biste radije – da budete pisac bestselera, da uđete u školsku lektiru ili da budete dobitnik Nobelove nagrade za književnost?

Svaka od ovih varijanti, a sve su divne, sa sobom nosi poneku zamku. Za pisce bestselera se često misli da su manje vredni, školska lektira se menja (i treba da se menja!), dok je spisak dobitnika Nobelove nagrade do te mere šarenolik da je pitanje zašto se oko nje diže tolika buka potpuno legitimno. Biću sebičan pa ću reći da je bih najviše voleo da napišem roman kojim ću u potpunosti biti zadovoljan.

Šta pisac Mladen Stevanović saznaje o sebi u susretu sa čitaocima, u čitanju njihovih komentara?

Pisac Mladen Stevanović iz čitanja komentara najčešće saznaje da je bolji nego što on misli da jeste i ponizno stoji pred svojim čitateljima, naročito pred onima koji imaju šta da mu zamere. Postao je svestan koliko je privilegovan i uživa u upoznavanju ljudi koji čitaju njegove knjige.

Kakvi su Vaši planovi za dalje na planu književnosti?

Radim na jednom kratkom zabavnom romanu i to je nešto što me trenutno okupira. Planiram da pišem dok god u tome uživam i dok god verujem da imam šta da kažem.

Marijana Bašić

Završila Ekonomski fakultet. Obožava  književnost , muziku, reku. U slobodno  vreme voli  da ispija  kafe sa prijateljima . Voli da se šali  na svoj racun.Veruje u ljubav. Inače, bavi se statistikom tj. prati gledanost filmova po bioskopima tako da je uspela da spoji lepo i korisno. Razvedena, i mama jedne prelepe devojčice. Smeje se glasno i vodi ćerku sa sobom. Obožava da piše teme iz svakodnevnog života.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *