Mirjana Novakov – „Samo je nebo moja granica”

Mirjana Novakov rođena je 12. decembra 2009. u Nišu. Sa svojih 11 godina dobitnica je brojnih priznanja u polju muzike i pisanja poezije. Za uspeh u životu kaže da je potrebna samo ljubav – prema onome što radiš, a svoje lične često pripisuje svojim profesorima, mami i deki koji joj, kako kaže „duvaju u leđa.

Inspirativna priča devojčice za koju profesori često kažu kako je „pilot” učenik jer se rano opredelila za ovakav instrument i najmlađa je u svojoj kategoriji.

Kaže kao su joj nagrade iznenađenje i da ih ne očekuje. Svira hornu  jer to voli, a nagrade su samo priznanje da to čini dobro.

Za Mom Secret magazin otkrila je kako zaviriti u svet odraslih iz ugla deteta, gde su nam granice i podsetila nas da ih sami pravimo.

Sviraš hornu, neobičan odabir. Kako si se odlučila za taj instrument i kakve su reakcije okoline na tvoj izbor?

Horna ili francuski rog je instrument koji je hrabrio ratnike da krenu u boj. Njen zvuk i vibracija stvara veliku snagu u čoveku i lepa osećanja. Ja sam imala sreću da sam upoznala moju prvu profesorku horne Evicu Radevsku, koja mi je pokazala sjaj i lepotu ovog instrumenta. Kako mi se instrument dopao bila sam njen „pilot učenik jer se horna svira od 10 godina, a ja sam počela sa 7. Moja bliža okolina je upoznata sa mojim odabirom i vrlo su tolerantni na moje vežbanje. Što se tiče ostalih, kada kažem da sviram hornu obično je prva reakcija „Aaaa, to beše ona velika truba…

Kako uspevaš da uskladiš muzičku i osnovnu školu, u ovako izmenjenim okolnostima?

Kao i svi, online! Navežbam, snimim, pošaljem, ili moja profesorka Sofijija Stajić održi čas preko skype- a.

Osvojila si prvo mesto na republičkom takmičenju učenika muzičke škole Republike Srbije, možeš li nam reći nešto više o tome? Kako su tekle pripreme, da li si imala tremu za vreme samog nastupa i kako su reagovali tvoji drugari kada su čuli da si pobedila na jednom ovako važnom takmičenju?

To je bilo moje prvo učešće na takmičenju, zapravo nisam ni zanala šta to predstavlja. Vežbala sam ko i uvek i profesorka Evica mi je rekla da možemo da nastupamo. Učestvovala sam u najmlađoj kategoriji, i nikada lepše nisam odsvirala i eto uspeha. Tek posle svega videla sam zapravo šta sve to znači. Svi koji smo otišli iz Niša u Beograd, u klasi profesorke Radevski smo osvojili visoke pozicije, što je zapravo njen najveći uspeh.

Koliko je vremena, truda i volje neophodno uložiti kako bi se postigli ovakvi rezultati?

Tu ne treba ni truda, ni vremena ni volje, to se jednostavno voli i potrebna je ljubav prema muzici i instrumentu.

Koliko je važna podrška okoline? I kako odlučuješ do koje mere je slušati, a kada improvizovati?

Veoma je važna podrška, ne bih rekla okoline, već porodice, zapravo moje mame i deke (koji mi dva puta nedeljno iznosi instrument u muzičkoj školi na IV sprat, tj 96 stepenika), naravno i nastavnika koji u vama prepozna trud, ljubav pa i talenat.

Pored sviranja horne, baviš se i pisanjem poezije, koje su sličnosti, a koje razlike između ova dva vida stvaralaštva?

Mislim da nema razlike, sve lepe stvari su poezija to jest muzika.

Foto: Privatna arhiva

Učesnica si brojnih literarnih konkursa i ni sa jednog se nisi vratila bez nagrade i priznanja, da li bi izdvojila neku od njih?

Da, izdvojila bih konkurs koji je organizovala humanitarna organizacija „Dečije srce na temu „Zašto volim Srbiju, kada sam imala priliku da se lično upoznam sa predsednikom države.

Kada bismo govorili o granicama: u umetnosti, životu, stvaralaštvu, da li one postoje za Mirjanu Novakov?

Naravno da ne, samo je nebo moja granica.

I za kraj, kakvu bi poruku poslala svojim vršnjacima, kako biti istrajan u svemu što radiš?

Bitno je da voliš ono što radiš i da imaš ljude oko sebe koji ti „duvaju u leđa. Ja baš imam sreću, moju mamu koja je za sve moje zahteve tu, naravno moju razrednu, nastavnicu srpskog jezika, Anitu Đorđević, koja me nesebično podržava i stimuliše, i naravno moji neizbežni profesori horne Evica, Danilo i Sofija.

Andrijana Kostić

Volela bih da budem „lovac u žitu” kad porastem, ali da nikad ne odrastem.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *