Milan Ilić – Hari – ,,Promene kreću od nas samih, a ne od drugih’’

Već na samim počecima njegove karijere sve je ukazivalo da će Milan Ilić – Hari ostaviti neizbrisiv trag u srpskoj odbojci. Sa omladinskom selekcijom Rudara iz Kostolca bio je pobednik Majskog turnira i izabran za najboljeg omladinskog igrača Srbije.

Kao profesionalni odbojkaš dva puta je osvojio šampionsku titulu igrajući za Radnički iz Kragujevca, a 2010. godine izabran je za najkorisnijeg igrača finalne serije. Sa istom ekipom osvojio je i Kup Srbije.

Igrao je sa velikim igračima, sarađivao sa eminentnim trenerima, bio je kapiten, reprezentativac na Univerzijadi u Južnoj Koreji, dobitnik je zavidnog broja priznanja.

Jedan deo svoje karijere proveo je u izraelskom Makabiju, a dugi niz godina je bio učesnik finalnih predstava domaće odbojke.

Milan Ilić – Hari je rođeni lider, ali malo ko je očekivao da će ovaj legendarni odbojkaš dostići neke druge visine i tako postati deo jedne male grupe velikana.

Naime, Hari je rame uz razme sa Džabarom, Džordanom, Rože Milom, Ivanderom Holifildom, Džordž Formanom, a veliki Rodžer Federer tek ako uspe da odigra još jednu sezone ući će u tu grupu retkih sportista koji su ostali na vrhunskom nivou profesionalno aktivni i u petoj deceniji svog života.

Ovaj legendarni srpski odbojkaš je više od četvrt veka na parketu, a ove godine sa svojih napunjenih 43. godine predvodi OK ,,Karađorđe” iz Topole, koji je u prethodnoj sezoni izborio plasman u Prvu ligu.

Milan Ilić Hari je, naprosto, odlučio da traje, da se raduje igri i ispisuje istoriju još jednog kluba. Od Kostolca, preko Kraljeva, Beograda, Budve, Tel  Aviva, Kragujevca, Ljiga, Jagodine, Valjeva, pa sve do Topole traje ovaj nezaustavljiv odbojkaški ples.

Foto: Privatna arhiva

Za Mom Secret, Milan Ilić – Hari, suprug, otac dvoje dece, pedagog, aktivni sportista, večiti mladić, govori o trajanju, životnoj filozofiji, savremenoj odbojci, poukama i motivima koji ga pokreću da još uvek bude aktivan.

Nesumnjivo imate jednu bogatu sportsku karijeru, ali koji su to bitni faktori trajanja sa uspesima i radostima koji ne prestaju?

Jedan od bitnih faktora, koji je direktno vezan za ,,trajanje je taj što su me tokom karijere zaobilazile teže povrede, a nadam se da će tako i ostati. Ima tu malo sreće i malo više toga da sam se čuvao i pazio, odnosno nisam se previše bavio drugim sportovima u slobodno vreme jer je ipak odbojka moja profesija.

Određeni talenat i kvalitet koji imam, a koji sam nadograđivao vremenom mi je očigledno pomogao da ,,opstanem sve ove godine na odbojkaškom terenu.  Izmedju talenata i kvaliteta mnogi stavljaju znak jednakosti, ali talenat prerasta u kvalitet samo uz naporan rad! Strast!!! Unosio sam je u svaki trening i svaku utakmicu, a tako je i dan danas. U svemu čime se bavimo i radimo, mora da postoji strast! I svakako, najbitniji faktor je ljubav prema nečemu čime se bavite, a u mom slučaju to je odbojka. Da biste uspeli u nečemu, a pri tom da dugo trajete, morate i da volite to što radite. Taj prstohvat zabave u svemu je obavezan!!!

Šta smatrate Vašim ključnim postupcima u prevazilaženju perioda kada ste bili u ,,drugom planu?

U životu ako nešto ide uvek glatko, onda ste miljenik neverovatne sreće. Iskustvo mi govori da se ta neverovatna sreća ne dešava ili se bar ne dešava često, a ako se već i desi onda se meri u promilima. 

U mladim godinama teško je proceniti da li je opravdano što niste u prvom planu. Tada mislite da ste najbolji, najjači, da vas trener ,,ne voli, da sticajem čudnih okolnosti niste u prvih 6 na terenu itd. Kada ,,malo porastete, shvatite da su to bile ,,dečije bolesti koje verovatno svako mora da preleži. Neko je bio bolji u tom trenutku, iskusniji, trener je imao drugačiju filozofiju igre, svakako je postojao opravdani razlog zašto je za vas bio ,,rezervisan drugi plan.

Međutim, kada sam bio u drugom planu neopravdano, kada kvalitet i iskustvo nisu bili pod znakom pitanja, kada je trebalo da igram, a šansu nisam dobijao, te okolnosti nazivam ,,više od igre! Na moju sreću, nije se često dešavalo, ali svakako nije bilo prijatno. I u prvom i u drugom slučaju preispitujete sebe, da li ste dovoljno dobri, da li zaslužujete da budete u timu, da li je nešto moglo drugačije… 

Sve je to, naravno, jedan proces odrastanja i sazrevanja, suočavanje sa preprekama. Te teške periode, prevazilazio sam još jačim treningom, nisam gubio na samopouzdanju i gledao sam da u takvim okolnostima odigram najbolje sa ,,kartama koje su mi podeljene. Da li mi je tada bilo krivo zbog takve nepravde? Jeste! Da li sam se tada osećao poraženo? Nisam! Pobednik je, svakako, onaj koji naporno radi na sebi i na svojoj igri. Ja sam naporno radio, bio strpljiv i čekao šansu. I dočekao sam je spreman!

Foto: Privatna arhiva

Vi ste saigrač jednoj drugoj generaciji igrača, a samim tim i posmatrač sa učešćem u smenama genaracija. Ako postoji razlika u generacijama koje se bave odbojkom, u čemu se ona ogleda?

Nekako mi se, ipak, čini da je moja generacija ,,živela” odbojku svaki dan. Svaki slobodan trenutak smo koristili da ,,upijamo” odbojku. Pozajmljivali smo kasete sa odbojkaškim utakmicama, snimali smo utakmice sa tv-a, koje su se retko prenosile za razliku od današnjeg vremena, pa ih iznova i iznova puštali na video rekorderima. Odlazili bi u Požarevac da gledamo odbojkaše Mladog Radnika koji su bili članovi, kao i danas, najvišeg ranga.

U zimskim mesecima izađemo napolje da treniramo, mimo treninga u sali. Kada dođe leto, po ceo dan odbojka na pesku i kupanje. Uživao sam u svemu tome, niko me nije terao, ništa mi nije bilo teško i bio je sve to moj izbor. Pričinjavalo mi je zadovoljstvo, nije nam bio važan novac. Novac će, ako vredite, doći, pre ili kasnije. 

Moram da napomenem da zbog treninga i utakmica škola nije trpela. Nekako sam uspevao sve da uskladim. Neke kasnije generacije, kojima sam bio saigrač, a i ova današnja, čini mi se, nemaju isti entuzijazam koji smo mi imali. Neki kažu da je došlo drugo vreme, možda su i u pravu, ali mislim da je sve do osobe i do onoga što nosite iz kućnog okruženja i vaspitanja.

U malim količinama sam video želju za individualnim napretkom, samostalnim treninzima. Nekako je postalo normalno da se još u juniorskim danima igra za novac, treninzi se svode samo na onu satnicu u sali i ništa mimo toga. Vantrenažnih aktivnosti skoro da nema, knjige se ne čitaju (pa čak ni ona obavezna školska lektira), a knjige razvijaju intelekt i maštu koju posle koristite i na treninzima i utakmicama. Obrazovanje se shvata olako, neretko se ostaje na srednjoj školi, opšta kultura je na jako nezavidnom nivou, nepoznavanje nekih osnovnih stvari. Ovo štò govorim ne zvuči optimistično, ali je na našu žalost tako, jer sam ipak bio saigrač mnogim generacijama pa zato i mogu da govorim o tome. Ako je to neko drugo vreme, kao što neki kažu, onda nije dobro. Zapravo, zabrinjavajuće je! Ipak, nadajmo se boljim vremenim sa nadolazećim generacijama.

Šta Vas danas motiviše na parketu?

Nemam više motiva koji me pokreću da budem najbolji tehničar, da osvajam trofeje, da igram u reprezentaciji, itd. To sam, manje-više, odavno ostvario. Motiviše me da svoje znanje i iskustvo prenesem na svoje saigrače, posebno na mlade igrače, da pomognem da budu bolji ljudi i bolji igrači. Posebna motivacija i inspiracija za mene je kada su na tribinama moji najverniji navijači, moja porodica.

Moja supruga Danica je moj vatreni navijač, ona me je i savetovala da se posle dve godine vratim na odbojkaški teren kao igrač. Želja je bila da me naša deca vide kao aktivnog odbojkaša na sportskim terenima, a ne da o meni čitaju iz novinskih arhiva.

Neprocenjiv osećaj je kada vidim osmeh naše četvorogodišnje ćerkice Sofije na tribinama, u onoj masi ljudi, i njena radost kada je posle utakmice spustim na parket da se igra sa mojim saigračima i da se sa mnom dobacuje loptom. Od ove sezone će nam se priključiti i naš sin Aleksa, naš najmlađi član.

Da se razumemo, i dalje neopisivo uživam u odbojci, želja za pobedom i nadmudrivanjem sa protivnicima je uvek prisutna. Mada, nije sve u pobedi, sve je u želji za pobedom! Na kraju krajeva, ne može se stalno pobeđivati. Sebe smatram, donekle, kreativnim i maštovitim čovekom, a kreativan čovek je motivisan željom da postigne, ne samo da pobedi. Moje pobede i moji motivi, danas, drugačije izgledaju, imaju drugačiju formu, posebno značenje i to me ispunjava i čini srećnim.

Koja je ključna razlika između Milana Ilića – Harija najboljeg omladinskog igrača Srbije iz 1995. godine i Milana Ilića – Harija tehničara koji u svojoj 43-oj godini ponovo postaje prvoligaški igrač?

Razlika je u 25 godina! Hari iz ’95  je  bio impulsivan na terenu i van njega, igrao je i reagovao srcem, nije znao da ,,stane na loptu, u pojedim trenutcima. Mislio je da je dovoljno ako je neko talentovan, kulturan i dobar prema drugima, da i njemu svi misle dobro i da su mu sva vrata otvorena. Onda se, zbog odbojke, preseliš iz svog rodnog grada, odvojiš od porodice, drugara i sudariš se sa nečim što se zove ,,život! U međuvremenu saznaš, iskoristiću jedan žargon ,,da se ne jede sve što leti  i shvatiš da ti predstoji neprestana borba i dokazivanje, samom sebi, pre svega.

Hari, danas, odbojkaški teren posmatra kao život, a ne samo kao prostor za igru. Mislim da je tačno ono ,,kakav si na terenu, takav si i u životu! Čovek mora da se bori, bude uporan, radi i trpi da bi uspeo. Ono što sam, kao mlad, svrstavao u neuspehe, danas znam da su to bile prepreke i etape ka kasnijim uspesima. Danas sam i kao čovek i kao igrač smireniji, staloženiji. Sa godinama je došlo iskustvo, a pravednost, humanost, odmerenost, poštovanje,časnost su vrednosti, između ostalih, koje vrednujem i za koje se borim. Danas te vrednosti i nisu baš na ceni, ali ja sam ,,stara škola.

Foto: Privatna arhiva

Period izolacije, vanredne situacije za Vas je bio period kada ste proširili porodicu i sa svojim klubom ušli u Prvu ligu. Šta je ono što očekujete od sebe i svih nas u budućem periodu?

Doživeli smo, a i preživeli, jedan težak period na globalnom nivou. Ipak, taj period globalne pandemije ću pamtiti po nekim lepim događajima. Supruga je na svet donela jednog prelepog dečaka, tako da naša porodica sada broji 5 članova, a tu računam i našeg malog maltezera. Karađorđe, klub za koji nastupam, izborio je  plasman u viši rang. Fenomenalan uspeh za grad, navijače, upravu i nas igrače. Ovaj uspeh dobija na još većem značaju, jer je klub bio pred gašenjem pre 3 godine!

Ono što očekujem u narednom periodu, od svih nas, jeste da se osvestimo, pogledamo gde i kako živimo, stavimo prst na čelo i da se zapitamo šta je nama samima zaista važno i koji su prioriteti u našim životima.

Covid-19 je pokazao celom svetu koliko je čovek kao pojedinac mali, bespomoćan i koliko može da bude usamljen! Od sebe očekujem da svakim danom budem bolja verzija sebe u odnosu na prethodni dan. Nastaviću, kao i do sada, da uživam u čarima braka, u ljubavi, šetnji i šalama sa mojom suprugom, u roditeljstvu, igranju sa decom. Nastojaću da se sa familijom i prijateljima viđam češće.

Porodica i prijatelji, oni pravi, su čovekova mala oaza u kojoj se nalazi izvor ljubavi, sreće i snage, oni nas podižu i grle u najsrećnijim i najtežim trenutcima, kada je najbitnije i najpotrebnije. Što se tiče odbojke i kluba za koji nastupam, boriću se da napravimo što bolji plasman i da to bude i ostane jedna zdrava priča, posebno za generacije koje dolaze.

Znate šta, vreme je jedina stvar na koju ne možemo da utičemo i ne možemo da ga vratimo unazad! Treba više da cenimo to što imamo i da ne žalimo previše za onim što nemamo. Uzdignute glave treba koračati kroz život i da nam svima osmeh bude lajtmotiv.

Promene su obeležile Vaš život, koliko su promene važne da bi smo išli nabolje?

Promene jesu obeležile moj život, nekada sam ja birao, a nekada su one izabrale mene. Bilo da sam ja inicijator promena ili su se dešavale sticajem okolnosti, prihvatao sam ih kao neminovnosti koje su morale da se dese. Ja na promene gledam kao prirodan proces života, sa njima rastemo, menjamo se, evoluiramo. Čovek ako se ne menja, ostaje večito uspavan.

Promene, male ili velike, važne su i dobre. Svaka nosi određenu težinu jer predstavlja iskorak iz poznatog i zahtevaju, pre svega, hrabrost da iskoračimo iz ,,zona komfora, zona gde spavamo, stagniramo i ne živimo kako bi, inače, želeli da živimo. U prirodi nam je da tragamo za nečim boljim, kvalitetnijim, za nečim što bi nam upotpunilo život. Kad god sam priželjkivao promenu, morao sam da se menjam.

Čovek ako zaista želi promenu u svom životu, ne može da radi iste stvari, na isti način i pritom da očekuje bolje rezultate. To, jednostavno, ne ide jedno s’ drugim. Pazite, nije ni malo lako pobeći od starih navika i straha od nečeg nepoznatog, ali treba stisnuti petlju, to je pravi i jedini put ako želimo da napredujemo i da nam život ide nabolje!!! Ako sami napravimo promenu u određenim okolnostima, tada će se i okolnosti promeniti. Promene kreću od nas samih, a ne od drugih. Uostalom, uspešni ljudi u svakom smislu češće izlaze iz ,,zona komfora”!!!

Naslovna fotografija: Mladen Šurjanac

Milan Ceković

Pesnik, autor romana „Lenija”, diplomirani ekonomista – master, saradnik Akademije Oxford i medijske kuće „021“, generalni menadžer udruženja građana „100IĆ-Podstrek” koji živi pod motoom „inicijativa – DA, insistiranje – NE”.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *