Ivan Branković – Pisac i gejmer u jednom

Ivan Branković je rođen 1983. godine, par sati pošto je greška na Sovjetskom alarmnom sistemu umalo izazvala Treći svetski rat. To se može protumačiti kao proročanstvo ili puka slučajnost, u zavisnosti od tumača. Od ranog detinjstva bio je opsednut knjigama, stripovima i igrama, do te mere da su mu roditelji zabranjivali posete biblioteci dok ne popravi ocene. Kolekcionar nebitnih a zanimljivih činjenica.

Do sada je napisao četiri romana „Prometejev dnevnik”, „Projekat Herkules”, „The Uncommoner’s gene” i „Čovek koji se rugao”. Objavio je desetak kratkih priča u zbirkama i časopisima kao i epizodu stripa „Lighstep”. Kao autor ili kao koautor radio je na više od petnaest video i live escape room igara i nema nameru da stane. Nedin žmu i Tisin super ćalac.

Profesionalno se bavite dizajnom video igara. Kakav je to posao zapravo?

Moj posao je da osmislim ideju i priču za igru (bilo da je to u pitanju video igra ili escape room), da je razradim (ispišem sve tekstove, od dijaloga, monologa, poruka itd), onda da smislim sve zagonetke i prepreke sa kojima će se igrači susretati.

Tu je najveći izazov napraviti balans između priče, zagonetki i zadataka, igra ne sme da bude preteška da odbije igrače, a ni prelaka da im ne daje nikakav izazov. Takođe, video igra je aktivan medij, vaš igrač nije samo posmatrač situacije i priče, on učestvuje u njoj.

Sledeći korak je pravljenje osnovne (takozvane Block Out) verzije scena, na koje kolege kasnije ubacuju finalne verzije modela, okoline, animacije itd. Uglavnom, glavni deo mog posla je u predprodukciji i ranoj fazi produkcije igre. Za mene to je najlepši posao na svetu, ali takođe to je i posao koji trazi potpunu posvecenost.

Ja volim da kažem da radim non stop, ja ne znam šta to znači da imam makar i dan da ne razmišljam o nekom od projekata. Ni sam ne znam koliko puta mi se dešavalo da ustanem u sred noći da radim jer mi je tada pala ideja na pamet za neki problem. Da ne pričam da sam prošle godine na letovanju sređivao priču za jedan escape room.

Da li mislite da današnje generacije previše okupiraju video igrice, pa sve manje čitaju knjige?

Mislim da je to prilično generalizovanje situacije, današnje generacije dosta čitaju, čak možda i više nego moja na primer. To vidim po sajmovima, konvencijama i promocijama. Bilo je dosta situacija gde su me tako klinci patosirali sa pitanjima i komentarima. E sad, utisak o tome da današnje generacije ne čitaju, stvara se zbog toga što danas jednostavno ima previše stvari na koje možemo da potrošimo vreme.

Pre tridesetak godina niste imali šta da radite u slobodno vreme nego da čitate knjige, jer nije bilo ničega drugog. Samim tim mislim da je mnogo više ljudi čitalo ne zato što im se to sviđalo nego zato što nisu imali šta pametnije da rade. Takođe, pojam video igara je jako širok, nisu sve video igre pucačine, strategije ili simulacije sportova.

Na video igre se i dalje gleda kao na neku besmislenu zabavu, na isti način na koji se nekada gledalo na stripove, filmove, pa čak i romane. Postoji veliki broj igara sa jako ozbiljnom pričom, na kojima radili vrhunski pisci, scenaristi i dizajneri. Takve igre su po meni novi vid umetnosti, i odigrati takvu igru je jednako dobro kao i pročitati knjigu. To je samo jedan od načina da se dobra priča ispriča.

Primetio sam i da većina onih koji čitaju dosta igraju i takav tip igara, i da ne mali broj njih tvrdi da su upravo preko video igara zavoleli knjige.

Facebook.com
Vi ste napisali i objavili četiri romana. Koji Vam je najdraži?

Uf, to je kao da roditelja pitate koje mu je dete najdraže :). Mislim, svaki mi je roman drag za sebe, sa svakim sam imao jedinstvene izazove.

Na primer, „Prometejev dnevnik” je roman sa kojim sam usao u ceo svet pisanja, prvi put sam napisao nešto duže od priče.

„Projekat Herkules” sam napisao u jednoj od meni najturbulentnijih i najluđih godina i on je i sam deo tog ludila, nekako je bio šlag na tortu celog tog ludila.

„The Uncommoner’s gene” je prvi roman koji sam pisao na engleskom, takođe, to je bio veliki projekat koji je uključivao video igru, strip i roman u istom univerzumu.

„Čovek koji se rugao” nastao je spontano tokom rada na video igri Krimson Siti Bluz, i volim da ga nazovem najneplaniranijom stvari koju sam ikada napisao. Tako da eto, svaki mi je drag na poseban način.

Po čemu se razlikuju Vaši romani od ostalih?

To bi verovatnije neki kriticar bolje odgovorio od mene :). Ja nisam prema sebi objektivan, ali hajde da pokušam da budem :). Trudim se da ono što pišem bude zanimljivo, sa brzim smenjivanjem scena i brzim ritmom priče. Želim da se čitalac lepo provede tokom čitanja i to mi je najvažnije.

Facebook.com
Šta je lakše, napisati roman ili dizajnirati igricu?

Jednako je teško i jedno i drugo. Roman pišete manje više sami, sarađujete sa urednikom, ili sa beta čitaocima, ali ipak, vi ste tu glavni oko svega.

Sa druge strane pravljenje video igre je timski rad, na kojem je mnogo ljudi uključeno, i samim tim je proces dosta drugačiji. Takođe, na romanu radite samo na tekstu, i svaki opis radite rečima, dok u video igrama se te stvari rade vizuelno, ali u romanima imate samo jednu liniju dijaloga, dok u igrama često imate dijaloge koji se granaju, i priču koja se menja u odnosu na ono što igrač izabere, tako da je količina teksta često veća nego u romanima.

Volite da sakupljate, kako kažete, potpuno nebitne , ali veoma zanimljive činjenice. Koje ste sakupili do sada?

Uh, toga ima za knjigu ili dve. Još kao dete bio sam opsednut enciklopedijama, nekako oduvek su mi se tako neke nebitne informacije „lepile” u glavi (da su mi se tako lepile informacije vezane za školu/fakultet gde bi mi kraj bio).

Konačno kad sam ušao u svet pisanja i igara se to moje znanje isplatilo, jer mi je pomoglo u istraživanju tema za pisanje, pošto sam lakše nalazio podatke koji su mi bili potrebni. Jako zanimljiva stvar kod traženja materijala za igru/roman, je u tome što često pronađete super ideje i reference za nešto potpuno drugo, ili novo.

Na primer, dok sam jurio podatke o serijskim ubicama za Krimson Siti Bluz sam naleteo na jedan čudan događaj iz Prvog svetskog rata koji ću iskoristiti za roman koji planiram.

Facebook.com
Da li dizajnirate neku novi igricu ili roman koji će nam uskoro biti dostupni?

Što se igrica tiče, trenutno radim sa ekipom Distill Games studija iz Beograda na video igri Racing Duels, koja je trkačka igra za mobilne telefone. Ovde radim dizajn staza, što je eto prvi put da radim na igri koja se ne bazira na priči, ali i pravljenje staza je neka vrsta pričanja priče, svaka staza ima svoju priču kroz krivine, skokove, pravce itd.

Što se pisanja tiče, trenutno radim na nekoliko scenarija i jednom romanu, nadam se da ću uspeti do kraja godine nešto od toga da završim.

Da li igrate igrice sa Vašom suprugom?

Da, ne samo video igre nego dosta igramo i društvene igre. Igranje je kod nas neka vrsta porodičnog zen momenta, zajedničke aktivnosti. Doduše, od kako nam se rodila ćerka slabo imamo vremena za to, ali ako uspemo da uhvatimo vreme odigramo neku partiju Carcassone-a.

Đurđija Damnjanović

Voli da voli, ne ume da mrzi.

Diplomirani ekonomista, rođena u Požarevcu, gde je završila Gimnaziju i Fakultet za poslovne studije Požarevac. Nakon završenih studija seli se u Gornji Milanovac, zatim Šabac, Lazarevac, a trenutno živi u gradu pataka, čaplji i zelenila- lepom Valjevu. Veliki obožavalac putovanja, pisane reči, debata (u kojima pobeđuje) i dece. Mama i supruga. Radoznala, želi da se oproba u svemu, vraćajući se uvek pravim vrednostima.

„Učite decu da vole, kako bi ovaj svet postao bolje mesto”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *