Bojan Džodan – ,,Trenuci se ponašaju kao tek ubrano zeleno voće koje na suncu naknadno može da sazri”

Bojan Džodan je profesionalni fotograf, posmatrač sveta, mislilac, umetnik, bloger, predavač i mnogo toga još. Najpre, čovek…  Njegove reči i fotografije oplemenjuju svet, inspirišu, edukuju i podstiču na razmišljanje.

Iza njega je tridesetak grupnih izložbi i četiri samostalne. Dobitnik je respektabilnog broja nagrada, a njegovi renomirani klijenati ukazuju da je ovaj mladi čovek profesionalac visokog nivoa, što se jasno može uvideti putem www.dzodan.com

Međutim, ono što je, možda, i najznačajnije kada je u pitanju Bojanov odnos prema trajanju, umetnosti i radu jeste dragocen spoj talenta, posvećenosti i jedne altruističke potrebe da svoja znanja i veštine deli i tako pomaže ljudima da realizuju svoje potencijale. On živi svoju umetničku i ljudsku misiju, otvoren za nova saznanja, saradnju, interakciju i neprestano davanje.

Odgovori, koje je dao za Mom Secret magazin, predstavljaju darivanje i zapis koji, ako se pročita, zasigurno ljude čini boljim.

Zašto je za Vas značajno da se bavite ,,hvatanjem trenutka u večnosti?

Verovatno grešimo ako pristanemo da ovo ,,hvatanje trenutka u večnosti” lako prihvatimo kao potpuno jasnu metaforu za fotografisanje. Tim terminom bi se mogao opisati vrlo širok dijapazon aktivnosti, pa on može biti metafora i za sam proces življenja ili potrage za smislom. Zbog toga nam se lako nameće možda i najjednostavniji odgovor. Fotografisanje možemo shvatiti upravo kao jednu od simulacija procesa potrage koji neuhvatljivu avanturu dočarava u tom vizuelnom domenu. Time nam hvatanje trenutaka kroz fotografiju može poslužiti kao trening koji je primenjiv i na sve druge aktivnosti koje ova metafora lova jednako dosledno opisuje.

Foto: Privatna arhiva

Šta sve treba da poseduje taj ,,uhvaćeni trenutak  da bi ga večnost priznala?

Možda bi ipak bilo dobro pokušati biti skroman i sputati taj osećaj stručnosti za odnose trenutka i večnosti. Dovoljno je da pitanje spustimo na lestvicu odnosa trenutka i perioda od godinu dana. U tom odnosu je već posle malo dužeg perioda bavljenja fotografijom moguće primetiti nešto što bi moglo biti korisno onima koji tek ulaze u svet fotografije. Naime, često se ispostavlja da tek kada protekne dovoljno vremena od zabeleženog trenutka u njemu možemo videti njegovu pravu vrednost. Trenuci se ponašaju kao tek ubrano zeleno voće koje na suncu naknadno može da sazri. Zato je dobro sakupljati trenutke čak i kada ih ne prepoznajemo kao bitne u tom momentu. Upravo iz tog razloga usvojio sam neki vid rituala da praznične dane na kraju svake godine upotrebim da bih detaljno pretražio materijal koji sam sakupio u toku godine, a upravo u potrazi za trenucima koje je godina u međuvremenu priznala. Takve serije fotografija, naknadno priznatih trenutaka, objavljujem na svom sajtu već 6 godina.

Da li postoji neki poseban prizor ili mesto koje biste voleli da zabeležite vašim objektivom?

Nemam toliko izraženu želju za nekim posebnim prizorom koliko postoji želja da od onog što mi je pristupačno napravim interesantnu priču. Primer može biti i serija fotografija ,,Svetlost u kamenu” u kojoj tehniku fotografisanja noćnih fotografija dugom ekspozicijom i oslikavanjem svetlošću primenjujem na spomenike koji nose posebne priče o kulturi našeg regiona.

Šta je sve osim talenta potrebno čoveku da bi živeo od posla koji voli?

Osim neizbežne doze sreće i velike upornosti potrebno je nekada napraviti kompromise. Fotografija može biti upotrebljena na razne načine i neretko se dešava da ono što nam omogućava da živimo od nje nije i ono što volimo. Tada je bitno pronaći pravi način da sprovedemo kompromis. Nikada nije ispravno raditi i ono što ne volimo zato što je korisno, već je potrebno da zavolimo i ono što je korisno tako što u tome prepoznamo još jedan poziv da proširimo naše veštine i znanje.

Šta se od Vas kao umetnika može očekivati u vremenu koje dolazi?

Nedavno sam počeo da radim za jednu firmu na fotografijama za monografiju o Novom Dorćolu, a od aktivnosti iz ličnog zadovoljstva možda je najinteresantnija serija fotografija ,,Rehabilitacija duše” u okviru koje kombinujem niz portreta sa tekstovima koje pišem, a koji imaju za cilj da razviju u modernom ruhu ideju duše na koju se danas ponegde neopravdano gleda snishodljivo.

Da li živimo u svetu u kojem ćemo se sve više ,,slikati?

Ako se pitanje odnosi na to što sve češće stvarnost oko sebe u nekim lepim trenucima gledamo kroz kamericu mobilnog onda je jasno da je odgovor potvrdan. Sa druge strane u opisu moga posla je da posmatram svet oko sebe kroz objektiv pa kada sam u privatnom životu razrešen te dužnosti, najčešće u trenucima uživam bez fotografisanja. Aparat i mobilni ostavim i uživam u trenutku onako kako ga vidim ispred sebe, verujući sebi da ću ga dobro upamtiti ukoliko je dovoljno snažan, a čak dozvoljavam sebi i da ga zaboravim ili izmenim u sećanju onako kako se to pre radilo.

Sa kojih par reči biste najpre opisali vaše način rada?

Suzdržao bih se od opisivanja svog rada jer se plašim da bih mogao nenamerno i nepristojno sam sebi udeliti kompliment.

Naslovna fotografija: Tanja Bažalac

Milan Ceković

Pesnik, autor romana „Lenija”, diplomirani ekonomista – master, saradnik Akademije Oxford i medijske kuće „021“, generalni menadžer udruženja građana „100IĆ-Podstrek” koji živi pod motoom „inicijativa – DA, insistiranje – NE”.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *