Aleksandra Rapajić – ,,Sport može da živi jedino ako imamo neke nove mlade ljude koji će da nastave da se sa njim bave.”

Aleksandra Rapajić je balkanski, evropski i svetski šampion u fitnesu. Ona je žena koja ne zna za neuspeh i koja svojim radom daje primer mladim ljudima kako se stiže do cilja.

Red, rad i disciplina su njena formula za uspeh, a u svojoj karijeri je osvojila sve što je moglo da se osvoji. Osnivač je kluba Beo Gym, predsednik NPC i IFBB za Srbiju, lični i individualni fitnes trener, vlasnica brojnih licenci. Začetnik je fid kidsa u Srbiji.

Od nedavno živi u Švedskoj gde svoje znanje i iskustvo prenosi na neke nove generacije, ali i dalje radi na sebi i svom usavršavanju.

Kada ste počeli da se bavite fitnesom i kako ste se zainteresovali za njega?

Počela sam da se bavim fitnesom u 21. Godini. Bavila sam se raznim sportovima, ali me je iskreno zainetresovao aerobic. Nakon toga, zbog problema sa gornjim delom leđa krenula sma da treniram u teretani. Bivši partner se u tom periodu bavio Body Bildingom i takmičio. Preko njega sam došla u dodir sa fitnesom, takmičenjem i teretanom. Nakon toga sam ozbiljno počela da radim na sebi i svom telu. Svidela mi se promena na telu i nastvaila sam dalje.

Iza Vas je veliki broj takmičenja i dobrih rezultata. Šta su za Vas predstavljala takmičenja? Koliko su značajna i potrebna u Vašem sportu?

Moj cilj takmičenja nikada nije bio baš neka pobeda, mada naravno, svako ko se takmiči želi da pobedi… Moj cilj je bio izlazak iz anonimnosti. Želja da postanem trener koji se razlikuje od drugih. Trener koji je šampion i time postiže dobre trenereske rezultate, ali sam isto tako radila na sebi i stručno se usavršavala.

Takmičenja su jako bitna, ali prvenstveno takmičenja sa samim sobom, da sve izdržite, da radite, napredujete i da na svakom takmičenju budete još bolji…a takmičenja sa ostalima su samo potvrda kvaliteta i vašeg rada.

Vi ste balkanski, evropski i svetski šampion u fitnesu. Šta te osvojene nagrade znače za Vas?

Sada sa ove distance te titule znače za mene potvrdu kvaliteta rada i mukotrpnog odricanja od mnogih stvari. Karijera koja mi je otvorila mnoga vrata u životu i omogućila da napredujem na svim poljima. Postala sam dobar menadžer, puno putovala i još uvek putujem. Upoznala sam mnoge ljude i vrata koja mi se neprestano otvaraju….evo sada i u drugoj zemlji.

Šta je bio Vaš lični motiv za bavljenje fitnesom?

Raditi ono što voliš. Svatila sam da je fitnes nešto što ja volim, u čemu sam dobra i želim da radim ceo život.

Šta je najvažnije za uspeh u ovom sportu?

Upornost i rad… nema ništa što može na foru. Samo rad, rad i rad. Sve na foru kratko traje i nema budućnost.

Koliko je važno danas biti u formi i fizički aktivan? Koliko vremena vežbate svaki dan?

Jako mi je bitno da budem u formi jer radim kao trener grupnih i individualnih programa u Stocholmu. Vežbam 6 puta nedeljno što sa grupom, što 3 puta u teretani samostalno. Bitno je da se dobro osećam, a osećam se dobro isključivo kada sam u treningu. To je moja mirna luka i izlazak iz svih problema. Tada sam svoj na svome.

Kako izgleda trening pred neko veliko takmičenje?

Trening sada i pred takmičenje se razlikuje. Priprema za takmičenja je proces koji se razlikuje od meseca do meseca. Tempiranje forme je bitna stvar. Treninzi su dva puta dnevno, hrana je striktno izmerena i precizno se unosi, trening je intezivan, veliki broj ponavljanja male kilaže, uvežbavenje koreografije i pozinga. Mogu reći – jako iscrpljujući i naporan. Nikako nije preporučljiv rekreativcima. Takođe ne može da se dugo tako izdržati, samo taj kratak vremenksi period pred takmičenje.

Osnivač ste i vlasnik dva kluba u Beogradu Beo Gym, pokrenuli ste Fit kid za decu. S kim je zahtevnije raditi i kako je došlo do osnivanja škole za decu?

Osnivač sam kluba koji na žalost sticajem okolnosti sada više ne postoji. Moja želja je uvek bila da se što više ljudi bavi rekreacijom, da budu zdravi i da imaju neko lepo mesto da provode kvalitetno svoje slobodno vreme. Mogu slobodno da kažem da je klub bio jedno porodično mesto. Fit kids je nastao iz želje da se sport prenese na mlađe generacije. Smatram da sam uspela da preživi uprkos svim nedaćama. Sport može da živi jedino ako imamo neke nove mlade ljude koji će da nastave da se sa njim bave.

Živite i radite u Švedskoj. Kako izgleda jedan Vaš prosečan radni dan?

Moj radni dan, pošto još uvek idem u školu, počinje time što ustanem i spremim doručak, kafu, ponesem sve i idem u školu. Nakon škole, svratim da kupim neke namirnice ili uglavnom naručim sa neta…dolazim kući, jedem i spremam se,  uglavnom popodne imam trenige, pripremam se za svoje grupne trenige. Osmišljavam čas i završavam obaveze oko škole. Jako volim svoje grupe i mogu se pohvalti da se na mojim časovima uvek traži mesto više iako još uvek ne govorim dobro švedski. Nakon časa imam svojih pola sata gde se istuširam, pojedem neku voćku, odmorim i krećem kući. Trudim se da veče ostavim za moj privatni život, da svako veče provedem kvalitetno sa partnerom.

Danima kada ne radim grupne trenige vežbamo u klubu koji drži moj partner, a nakon treniga uživamo da šetamo oko lokalnih jezera blizu našeg stana. Vikend je vezan za druženje sa prijateljima, prirodu, bioskop ili neko putovanje.

Da li možete da nam napravite paralelu između načina rada u Švedskoj i u Srbiji?

Švedska me je naučila dobroj organizaciji, ne ostavljanju za kasnije već odmah završavnje obaveza. Razlika je što se ovde ne pravi toliki stres oko sitnica. Radi se možda kvalitetnije u Srbiji, ali je organizacija, naplata i sve ostalo, mnogo bolje ovde.

Smatram da je kultura da se redovno vežba mnogo bolja ovde nego tamo, ali generalno je bolje stanje u Srbiji. Situacija sada sa koronom utiče jako na fitnes industriju pa tako i ovde. Sve je zatvoreno do polovine decembra tako da ćemo videti kako će uopšte fitnes industija preživeti sve ovo.

Mislim da bi planiranju, organizaciji i poslovima u fitnesu, jako značilo naučiti klubove u Srbiji. Svima bi bilo lakše, a ugovor na godinu dana bi svima trebalo uvesti da bi i naši klubovi lakše mogli da funkcionišu.

Da li ste nostalgični? Šta Vam najviše nedostaje iz Srbije?

Ne mogu reći da sam baš mnogo nostalgična, mada mi fale porodica, prijatelji i socijalna druženja. Osećam jako opušteno i srećno i gradim novi krug prijatelja, poznanika i poslovnih partnera. Svakako mi nedostaje  ona naša slovenska duša i spontanost.

Marijana Bašić

Završila Ekonomski fakultet. Obožava  književnost , muziku, reku. U slobodno  vreme voli  da ispija  kafe sa prijateljima . Voli da se šali  na svoj racun.Veruje u ljubav. Inače, bavi se statistikom tj. prati gledanost filmova po bioskopima tako da je uspela da spoji lepo i korisno. Razvedena, i mama jedne prelepe devojčice. Smeje se glasno i vodi ćerku sa sobom. Obožava da piše teme iz svakodnevnog života.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *